Muzej praunuke maršala D’Eperea
Rudnik – Sa Sigolen Franše d’Epere smo se sasvim slučajno, proteklog vikenda, našli za istim stolom u restoranu Turističkog centra „Momčilo Čeković“ u Koštunićima pod Ravnom gorom.
– Kad sam u Srbiji, najčešće sam u selu Varnice na Rudniku ili u Brusnici, u kući roditelja moga muža Milana. Ali dolazimo i u Koštuniće, nije daleko, a veoma je čisto i atraktivno mesto za odmor i uživanje – odgovara Sigolen na naše pitanje otkuda u Srbiji i pod Ravnom gorom.
Odmah smo se dogovorili da se za dva dana ponovo susretnemo u Varnicama. Radovala se što će o njenom poduhvatu pisati i „Politika“.
Madam Sigolen ima prezime kao i nama znani francuski maršal Luj Feliks Fransoa Franše d’Epere, zapovednik savezničke vojske na Solunskom frontu i, potom, počasni vojvoda srpske vojske. A koje bi drugo prezime nosila njegova praunuka! Dodala je još i Vujić, udavši se za Milana, rođenog u Francuskoj, čiji su se roditelji, pre više od četiri decenije, tamo obreli „trbuhom za kruhom“. Sigolen je dragocen kamičak u mozaiku dugog srpsko-francuskog prijateljstva koje ona „posle nesrećnih devedesetih“ pokušava da obnovi – ne samo udajom za Srbina.
– U Varnicama, selu pod istorijskom Ostrvicom, ima stara škola koju je davno napustio i poslednji učenik. Preuredili smo je u Slikoviti muzej stare Srbije, tako smo ga nazvali, čiji eksponati upućuju na period od Prvog srpskog ustanka do danas, dakle dobra dva stoleća. Izložili smo više od hiljadu predmeta: stare novine, fotografije i plakate, slike koje predstavljaju srpski narod i običaje. Tu su još stare poštanske markice, prve ilustrovane novine i razglednice. Moj muž se bavi retkim zanatom, prepariranjem životinja (taksidermija), pa je u muzeju našla mesto i kolekcija faune u Srbiji – u najkraćem nam predočava šta je sve smestila u svoj muzej.
Godinama Sigolen traga po svetu za starim razglednicama sa motivima srpske narodne nošnje, usput je nalazila i stare, pre svega francuske, listove, fotografije, gravure i druge predmete. Po zanimanju je dizajner vizuelne komunikacije, ali i vrstan poznavalac etnologije, a dobro joj je došlo i znanje o starim tehnikama umetničkog uramljivanja, pa dokumenta u muzeju dobijaju i dodatnu vrednost. Dovodiće ona i Francuze da sve vide, ali će imati štošta da pokaže i našim posetiocima što do sada nisu znali.
Francusko-srpski bračni par ne taji ambiciju da njihov muzej uskoro bude centar turističke ponude za uživaoce prirodnih, kulturnih i istorijskih dobara rudničkog kraja. Pre svega iz Srbije i Francuske. Posebno iz Francuske (pobrinuće se za to), jer „Francuze treba opomenuti da je srpski narod – narod heroja, narod sa velikom istorijom“.
– Sam muzej predstavlja omaž srpskom narodu. Pitoreskne gravure, na primer, podsetiće na tradicionalne nošnje, bitke i vladare. Ostaci grada despota Brankovića, „grada tišine“, kako je negde zapisano, na vrhu strme Ostrvice (758 m) pravi su izazov za planinare. Tu su i lokaliteti iz srednjovekovnog perioda Srbije (arheološka iskopavanja se vrše već sedmo leto), a smeštaj u starim kolibama (vajatima) i domaća hrana su samo deo ekološkog turizma. U Varnicama ćete moći da napišete razglednicu u svet slušajući stare ploče na starom gramofonu na navijanje – dopunjujući jedno drugo, govore nam, mešajući francuski i srpski, Sigolen i Milan.
Sve je u Varnicama spremno, čekaju se samo potrebne dozvole za otvaranje Slikovitog muzeja stare Srbije. Praunuka Franšea D’Eperea i njen izabranik veruju da će ubrzo i te papire imati u rukama. Kažu, mnogi im u tome pomažu.
Boško Lomović, Politika