POD SJAJEM ZVEZDA
O predstavi „Sirena i Viktorija“ po tekstu Aleksandra Galina, režija, Radoslav Rale Milenković
Koliko publici u Čačku nedostaje pozorište, moglo se osetiti, gotovo opipati u sredu 10. marta, tokom izvođenja pozorišne predstave „Sirena i Viktorija“. Lepo je videti u publici mlade dame koje su se svojski potrudile da zablistaju na pravi način u teškim vremenima opasnim po zdravlje svakog pojedinca, kad su izlasci svedeni na minimum, dozirani. I kad je najteže, život se ne može zaustaviti, naravno uz propisane mere, kako Krizni štab zapoveda.
Kakav je zapravo komad kome se publika posvećeno predala? U suštini to je komedija zabune, pisana kao neka vrsta manifesta protiv usamljenosti u doba tranzicije, koja podjednako pogađa i gubitnike, ali i novopečene bogataše. Publika lako u aterima, Viktoriji, Sireni, Konstantinu prepoznaju lica iz naše sredine, bez obzira što se ova gorka i komična priča, blago erotizovana odvija u Moskvi. Autor, Aleksandar Galin (1947) poznati scenarista i dramski pisac i van granica svoje zemlje, pripada staroj gardi ruske dramaturgije, ali sa istančanim osećajem da u savremenoj pošasti za mnoge – tranziciji u kojoj samo retki pronađu sreću, koja baš nije ona prava, otkriva bolnu istinu da neumitni društveni proces oduzima identitet svima i gubitnicima i tzv. novoj eliti.
U tranziciji niko više nije ono što jeste, doktori nauka (Viktorija) postaje učitelji engleskog novopečenoj eliti (Sirena) kojoj, što bi naš narod rekao – viri praziluk iz stražnjice, ili Konstantina, astronom, mora da postane frizer za kučiće da bi preživeo. Galin, poput svog slavnog prethodnika Čehova, ne vidi u svemu mesto za očaj, on se svojim junacima smeje, zbog njihove zbunjenosti i apsurdnosti situacije u kojoj su se našli, ali ih bez ostatka razume i voli.
Iskusni glumac i reditelj Radoslav Rale Milenković u ovom tekstu upravo je to prepoznao, životi koje i mi u manjoj, ili većoj meri živimo, ili prepoznajemo oko sebe. Scena je ogoljena, na njoj nema ničeg sem lampe, stola prepunog pića i troseda. Sve je na ubedljivoj, na momente potresnoj, ali većim delom komičnoj priči, ubedljivoj igri dobro vođenih glumaca, koji vas navode da im se smejete, ali i da za njih navijate.
Milena Pavlović u ulozi Viktorije, suptilno je izgradila lik intelektualke srednje generacije, koja je u tranziciji izgubila mesto univerzitetskog profesora, ugled i muža, a prinuđena je da novopečenu elitu podučava engleskom jeziku, koja niti ima volje da prihvati nova znanja, i bilo šta da nauči. Stalo im je da dokažu da su posedujući ogromno bogatstvo, iznad ostalih koji su imali manje sreće, ali daleko više znanja, ali ne i onog za snaleženje u novom dobu.
Sirena (Tatjana Kecman, široj publici poznata po ulozi časne sestre iz „Dare u Jasenovcu“) Viktorijina učenica, poput je starleta sa naslovnih strana tabloida, prosta, bahata, nadmena, bez osećaja i želje da nauči bilo šta. Dovoljno joj je da uz bilo koga pokaže svoju moć i nov položaj u društvu zahvaljujući novcu, koji je stekla sumnjivim rabotama preprodajom stanova. Mesto u „visokom društvu“ ne znači ništa, ako neko ko je iz društvenog taloga isplivao na površinu ne može da pokaže svoju moć, a svojoj družbenici u trenucima dosade oduzme i mrvu dostojanstva. Sirenu ič ne zanima učenje engleskog, to joj ionako treba samo zbog poslova, al’je i „nobl“ znati strane jezike među isto takvim pokondirenim tikvama. Nije joj dovoljno što umesto da uči, pije sve vreme, već na silu u pijanom stanju želi da svoju mentorku pretvori u družbenicu iz „nižeg“ staleža, koja nema šta tu da se pravi puno pametna, već treba da pije i uživa u onom što će joj pružiti „pastuv“ iz oglasa, koji će zajedno sa votkom odagnati tugu i ispuniti tajne želje i seksualne fantazije.
Za razliku od Milene Pavlović koja je svoju Viktoriju izgradila sa merom, učinila je stvarnom, ranjivom, punom želje za pravom i iskrenom ljubavlju, a ne za instant zadovoljstvima, čini se da je Tatjana Kecman i preterivala, insistirajući možda i previše na Sireninom pijanstvu, umesto da gradi lik na nekim drugim osnovama, kompleksima zbog kojih je i stvorila drugi identitet.
Ako bi možda pravili neku vrstu vrednovanja i gradacije u ostvarivanju glumačkih kreaciju i rekli za Tatjanu Kecman, da je dobra, a Milena Pavlović, vrlo dobra, onda se svakako za Raleta Milenkovića u ulozi Konstantina mora reći da je odličan, prosto maestralan. On je na znalački način odgovarajućim glumačkim sredstvima izgradio lik zbunjenog astronoma, naučnog radnika, prinuđenog da za život zarađuje šišajući pse. Pijana Viktorija je greškom pozvala njega, a ne muškarca koji ostvaruje fantazije usamljenih žena. Tu i nastaje kalambur, a Milenković znalački, bez preterivanja i šmire gradi situaciju koja publiku nagoni na smeh do suza. Njegova glumačka ekspresija satkana od najtananijih niti glumačkog zanata kojima gradi lik prepoznatljiv, kome se i smejemo, razumemo ga i volimo.
Dobar tekst sa osećajem za društvene i socijalne probleme, ali bez suvišnog analiziranja i angažovanosti u tumačenju fenomena tranzicije, nudi u suštini, istinitu, toplu, a gorku i komičnu priču o nama, o svima pod sjajem zvezda, koji se u novom dobu ne snalazimo baš najbolje, bez obzira koja nam je uloga dodeljena, upravo to je ono po čemu se prepoznaju pravi, dramski komadi, bez obzira kad i gde su napisani. Svima, bez obzira na društveni status je potrebna ljubav i razumevanje, a Rale Milenković kao reditelj je to umeo da prepozna u Galinovoj komediji, da je oživi i nama približi uz pomoć svojih koleginica i ostalih saradnika.
Zbog svega pomenutog, aplauz je trajao, dugo, dugo.
Autor Dušan Darijević
PressLider