RATOV MUZEJ SEĆANJA SA 8.629 EKSPONATA
„Ratov muzej sećanja”, sa 8.629 eksponata, na radost i ponos Čačana, jugonostalgičara i gostiju iz svih krajeva.
Od vremešnih mogu da se čuju komentari divljenja i poštovanja, od sredovečnih pohvale, a od osnovaca i srednjoškolaca na stotine pitanja. Jedinstven i nezaboravan susret ne može da ostavi ravnodušnim Čačane koji prošetaju ulicom Dragomira Minića do broja 5 i u dvorištu vide i pozdrave Rata Smiljanića (75), uvek raspoloženog, nasmejanog, zadovoljnog, iznad svega, gostoprimljivog za svakog dobronamernog posetioca.
Više od pola Čačka poznaje vrednog i marljivog TV mehaničara koji uživa u penzionerskim danima sa lepšom polovinom, suprugom Snežanom, ponosan na ćerke Aleksandru i Anđelku, unuke Hanu, Minju, Anju i unuka Maneta.
Pod svodovima porodične kuće, u dve prostorije, od poda do plafona, u „Ratovom muzeju sećanja“ pronašli su svoje mesto fotografski, TV aparati, fotografije, filmske trake, sportski rekviziti, portreti, radio i TV aparati, eksponati koji su obeležili igru, mir, sreću, uživanje, radnu obavezu i hobi u vremenu od 1950. do 1980. godine.
Vreme koje je odavno prošlo Rato je osmislio i ovekovečio do istorijski vrednih 8.629 eksponata. Biti hrabar i pitati ili rezervisan i slušati enciklopedijske reči Rata?! Svejedno!
I pedantni hroničari teško bi otkucali sate, izbrojali dane i mesece slušajući do minijaturnih detalja priču o dragocenostima na ponos Čačana i sve češće posetioce, jugonostalgičare iz bivših republika SFRJ, ali i goste iz Kanade, Švajcarske, Španije, Švedske, poreklom sa naših prostora koji već decenijama žive i rade u inostranstvu.
– Ponosan sam na svakog posetioca, stariji puste i poneku suzu sećajući se davnih vremena i u eri nove tehnologije već zaboravljenih događaja ovekovečenih na filmskoj traci u novinskim člancima, fotografijama, zapisima, protokolima. Posebnu draž uvek su imale posete dece iz vrtića i osnovnih škola, njihovoj radoznalosti nije bilo kraja. Deca su prvi put videla na stotine izloženih premeta, razumljivo i nesluteći čemu su nekada služila – srdačno, puna srca besedi Rato što odluka da roditeljski dom pretvori u muzej nije predstavljala uzaludno potrošeno vreme.
Sve je počelo karantinom u vreme pandemije korona virusom.
– Godinama sakupljani eksponati iz podruma, sa tavana dobili su zasluženo mesto u dve prostorije roditeljske kuće. Na sreću mesta je bilo za svaku dragocenost. Presrećan sam što su moj hobi i trud privukli veliku pažnju ljubitelja antikviteta među kojima su i moje najdraže igračke, praćka, klikeri, lopta krpenjača…
Za Rata su sport i dešavanja na borilištima obeležila veliki deo mladosti.
– Igrao sam u pionirima i podmlatku Borca, potom seniorskom timu Zanatlije kod, danas, mog velikog prijatelja, tada trenera Mihaila Kolarevića, Autoprevozu, Mladosti iz Preljine. Bila su to, po mnogo čemu, nezaboravna, srećna vremena i pamte se do kraja života.
Subotu, 4. novembar 1978. godine zauvek će pamtiti.
-Kamerom, tada popularnom „Super osmicom“, u društvu legendarnog Blagoja Topličića Topa snimao sam oproštajnu utakmicu Radmila Mišovića, jednog od najboljih jugoslovenskih košarkaša svih vremena. Umnožio sam snimak sa te utakmice i poklonio šezdesetčetvorici Čačana. Originalnu filmsku traku sa utakmice, protiv evropskog prvaka Bosne, na Radmilovom oproštaju poklonio sam gradu za potrebe Muzeja košarke koji će nadam se uskoro biti svečano otvoren. Dušan Ćuka Radonjić, najbolji čačanski fudbaler svih vremena, Radojko Avramović, pok. Predrag Gagilo Kulašević, Bratislav Čakarević… fudbalske legende moraju imati mesto u ovom muzeju. Čuvam njihove kopačke, dreseve, priznanja, fotografije, novinske naslove.
I tako redom. Teško je i naslutiti kraj priče o životnim i sportskim doživljajima jugonostalgičara Rata Smiljanića, o nekim lepim i bezbrižnim vremenima, bogatstvu koje će poznati čačanski zanatlija ostaviti u nasleđe mlađim generacijama. I to koliko do danas samo do broja 8.629.
Miroslav Ristić, Sportski žurnal
Fotografije :Duško Radišić Lejča