Zapisi sveštenika o dobrim i lošim Arnautima

Seštenik i književnik Tadija Kostić (1863–1927), poreklom iz Karana kod Užica, službovao je kao paroh u Gornjem Milanovcu i Nišu. Posle rata živeo u Beogradu, umro u manastiru Savina i sahranjen u Karanu. O njegovom ratnom putešestviju piše užički pisac Slobodan Radović u „Istorijskoj baštini“ br. 23, prema sačuvanim Tadijinim dnevničko-putopisnim zapisima.

Veliki rat zatekao je Kostića u Nišu kao sveštenika, člana Duhovnog suda, pisca 10 objavljenih knjiga i urednika dva časopisa. „Dok su se ratni oblaci nadvijali nad Srbijom, u ratnoj 1915, u ratnoj prestonici Nišu sve vrvi od vojske, civila, zaprega, komordžija.

Do Tadije Kostića dopiru glasovi o bugarskim zločinima i pokolju sveštenika. Nadirući sa istočne strane ka niškoj oblasti, Bugari su po naredbi svojih vojnih vlasti poubijali 45 sveštenika, a 19 sveštenika u Jankinoj padini blizu Bele Palanke ubili i spalili…”

Da sačuva glavu, Tadija s grupom sveštenika beži iz Niša ka Crnoj Gori. I to s perom u rukama, vodeći dnevnik o doživljajima na ovom putu kroz opšti metež s kraja druge ratne godine. Pisanje dnevnika u istorijskim događajima, navodi Slobodan Radović, oduvek je veliki izazov.

U jednom trenutku objavljeno je 17 ratnih dnevnika Užičana učesnika u ratovima od 1912. do 1918. godine. S tim što su drugi uglavnom pisali o ratovanju i borbama, a Tadija o dešavanjima u pozadini, o svojoj bežaniji i ropstvu, kako je nazvao dva poglavlja zapisa.

Gonjen strahom od bugarskih represalija, hteo je preko Kosova Polja da se domogne slobodne teritorije. Na kraju je, bežeći od Bugara i Arnauta, dopao Austrijancima u ruke. Ta njegova odiseja trajala je od oktobra 1915. do januara 1916. godine.

Proveo je u toj bežaniji po tri dana u Prištini i Prizrenu, bio u Đakovici, dva dana u Peći, prešao preko Čakora, stigao u Podgoricu, bio u manastiru Ostrog, dospeo u Trebinje… Sve je to posleratne 1920. godine u 46 nastavaka opisao u dodatku lista „Epoha“.

Piše, recimo, o susretima sa Arnautima. I to kao zapis s Kosova o toleranciji između većinskog arnautskog i manjinskog srpskog življa: „U Štimlju primetismo da se ovde Arnauti i Srbi lepo slažu: – Pa jes’, gospodine, lepo se slažemo – veli Lazar Perić kod koga smo konačili. – U ovoj opštini ima trinaest sela, u njih samo trideset i dve srpske kuće, a ostalo su Arnauti. Ovo što nas ima, čuvaju nas, a i mi danas njih zaštićujemo“.

Ali iz Đakovice piše o neprijateljski raspoloženim Arnautima: „Hodže se deru na sve strane. – I ta njihova dernjava nešto mu znači – priča nam jedan Crnogorac – raznim naglascima u njihovoj molitvi hodže pokazuju Arnautima ono što doznaju, je li dobro po njih ili nije! Kad se mnogo deru nije dobro za nas. Na pakost, danas su se drali isuviše!“

Zatim, Isu Boljetinca, arnautskog prvaka koji se u više mahova bunio protiv Turaka, opisuje kao dobronamernog čoveka i beleži njegov sud o Srbima: „Srbi će lepo biti primljeni u Albaniji, jer su 1912. godine, kad su tamo bili, lepu uspomenu ostavili. Nisu nikome dirali u veru i obraz. Nijedan srpski vojnik nije nasrnuo na arnautsku kuću“.

Put Tadiju vodi dalje, kroz Crnu Goru. U zapisu „Pred kapitulacijom“, nastalom januara 1916, Kostić u Nikšiću ovako opisuje tadašnje raspoloženje crnogorske vojske: „Nećemo više da ratujemo. Gladovali smo i ratovali dosta. Nećemo! Nećemo!“

Prošao je ovaj sveštenik potom i kroz Hercegovinu, gde je u Trebinju zarobljen 18. januara 1916. godine. Odatle su ga sa ostalim zarobljenicima sproveli u zarobljenički logor u Doboju. „Juče izjutra krenuše nas iz Trebinja vozom.

Dali su nam vagone četvrte klase, bez sedišta, te smo posedali po podu i ukrstili noge. Sad smo i mi pod drugom stražom. Dali su nas jednom Bosancu, cuksfireru“, navodi i dodaje da su u Doboj stigli do barake broj 9 iznad koje piše „Halt“.

I tako, doživljaju su mu se ređali, a Tadija Kostić je stvarao slike izbegličke kolone, dočaravao atmosferu potištenosti, pisao o ljudima iz naselja kroz koja je prolazio, o zatočenicima iz logora… „Prikazivao je ratnu pozadinu i nacionalnoj kulturi priložio svedočenje o haosu u kome se našao porobljeni narod“, sumira

Izvor: Politka / Branko Pejović