SLOBODAN KOPRIVICA CONJA

 Slobodan Conja Koprivica spada među najznačajnije sportiste Čačka u drugoj polovini XX veka. Otac Kosta, po zanimanju oficir Kraljevine Jugoslavije, bio je poreklom iz Velimlja, danas u opštini Nikšić u Crnoj Gori. Majka Marija poticala je iz čačanske porodice Rizzardo, poreklom iz italijanskog grada Pordenonea iz severoistočne Italije koja se najpre doselila u Jagodinu, potom u Čačak gde se bavila autopneumaticima (braća Umberto i Serđo), kao i deo familije koji je ostao u staroj domovini (brat Tilio). Pored sina Slobodana, Kosta i Marija Koprivica imali su i ćerke Biljanu, radila je u zavičajnom odeljenju Biblioteke u Čačku, i Nadu zaposlenu u ZOIL “Dunav“.

Slobodan Koprivica rođen je 3. septembra 1939. i odrastao je u čuvenoj “košarkaškoj avliji“ iza Pušeljića kuće u Čačku (danas zgrada koju koristi OTP banka) iz koje su izašli mnogi poznati sportisti Čačka. Iako se već u najranijoj mladosti bavio košarkom (već sa 13 godina bio je u pionirima zatim i juniorima KK Borca), njegova sportska karijera najpre je započela u fudbalu. Već sa 14 godina bio je centarfor u seniorima FK Borac, ali je zbog brojnih neuspeha tima u kome je igrao često kritikovan, pa je napustio fudbal. Zapravo, Koprivica se u dečačkom dobu “lomio“ da li će se baviti atletikom, fudbalom, rukometom ili košarkom. Obavezno treba pomenuti da je odlično igrao i stoni tenis.

Upravo u to vreme trener KK Borac Bole Denić podmlađivao je tim, tako da je Slobodan Conja Koprivica 1955. uključen u seniorsku ekipu, u koji su ubrzo ušli i Laćo Tripković i Radmilo Mišović. Njima se nekoliko godina kasnije pridružuju i Ćamila Đelošević, zatim i Jole Farčić, i oni su činili osnovu Borca“ koji je šezdesetih godina XX veka postao stabilan i ozbiljan prvoligaški klub.

Za razliku od mnogih drugih uspešnih igrača, Slobodan Koprivica je igračku karijeru potpuno posvetio Borcu, u kome je kasnije dugo bio i trener. Najduže je nosio dres sa brojem 13 i prema nezvaničnoj statistici Koprivica je za Borac odigrao preko 1.500 utakmica, od toga oko 700 zvaničnih mečeva. Iako je imao ponude da ode iz Čačka, on to kao igrač nikada nije uradio. Najpre je počeo kao košgeter, da bi potom bio jedna od najboljih defanzivaca i organizatora igre Borca. Nije postizao puno poena, ali je zato ispoljavao veliku energiju u svim utakmicama uz demonstriranje velike inteligencije i mentalne čvrstine u igri. Bio je odličan u tandemu sa Radmilom Mišovićem kome je redovnim asistencijama omogućivao poentiranje. Koprivica je uglavnom igrao celu košarkašku utakmicu, retko kada je zamenjivan, sve do svoje 34 godine života.

Aktivno je igrao košarku sve do 1975, kada je napunio već 38 godina života, ali i tada je spadao među fizički najspremnije igrače kluba. Ono što je važno istaći, Slobodan Koprivica je u Borcu već od prvenstva 1972/1973. postao pomoćni trener Lazaru Lečiću, iako je još aktivno igrao u ekipi. U to vreme je sa Borcem osvojio četvrto mesto u Prvoj jugoslovenskoj košarkaškoj ligi (1972/1973), što je zapravo najveći uspeh ovog kluba u seniorskoj konkurenciji.

Koprivica je prvi trener Borca postao 1974, da bi 1975/1976. na kratko trenirao slovenačkog drugoligaša Maribor gde je poverenje dao Peteru Vilfanu, koji je kasnije imao sjajnu karijeru. Brzo se vratio u Čačak u svoj Borac. Bio je i pomoćnik čuvenom Aleksandru Nikoliću kada je vodio Borac (1978-1980), potom opet prvi trener sve do 1984, da bi zatim jednu sezonu trenirao kraljevačku Slogu (1985/1986.) u kojoj je u seniorski tim uveo sedamnaestogodišnjeg Vladu Divca, čiji talenat u Borcu (na preporuku samog Koprivice) pre odlaska u Kraljevo nije prepoznat. Koprivica je trenirao i igrače kao što su Željko Obradović, Marko Ivanović, Goran Grbović, Vladimir Androić, kao i mnoge druge koji su imali odlične karijere.

Posle Sloge Koprivica je trenirao košarkaše Kolubare iz Lazarevca, pa Varde Višegradu, onda je otišao u ljubljanski Slovan, da bi u sezoni 1988/1989. ponovo vodio Borac koji tada ispada iz Prve lige. Mesec dana vodio je i španski tim TDK Manresa, u vreme kada je u njemu igrao Obrad Šarančić. Na kraju karijere Slobodan Koprivica je trenirao košarkaše Javora iz Ivanjice. Iako je bio veoma posvećen igračima na svaki način, sa njima je povremeno dolazio i u oštre sukobe.

Osnovnu školu, Muzičku školu i Gimnaziju završio je u Čačku. Aktivno bavljenje košarkom omelo je planove da studira, ali je zato završio Višu trenersku školu. Mlađe selekcije Borca, kao i žensku ekipu ovog kluba, trenirao je već od 1970, potom je od 1972. pomoćnih prvom treneru u seniorskoj ekipu (u vreme dok je još bio aktivni igrač), da od 1975. postao profesionalan trener do kraja života.

Nastojao je da se stalno usavršava kao trener, redovno je pohađao seminare, tako da je 1977. bio u Ilinoisu (SAD) na kampu sa Božidarom Maljkovićem i Dušanom Ivkovićem. Bio je i trener mlade reprezentacije Jugoslavije na jednom turniru organizovanom u Sofiji.

Za dugogodišnji doprinos sportu dobio je Orden zasluga za narod sa srebrnim zracima, mnoge plakete i priznanja poput Diplome SOFK-a Čačak iz 1979. za zalaganje na unapređenju fizičke kulture i sporta.

Pored košarke svirao je klarinet i saksofon u KUD “Abrašević“ u Čačku, bavio se i ribolovom. Živeo je veoma zdravo i nije imao teže sportske povrede, niti se žalio na bolesti. Ipak, zbog slabog srca povećali su se zdravstveni problemi, da bi na kraju i preminuo od srčanog udara 19. maja 1992. na klinici u Sremskoj Kamenici. Sahranjen je na groblju u Čačku.

Iza sebe je ostavio suprugu Mirjanu, devojački Aćimović, koja je takođe bila košarkašica u Borcu, i sinove Kostu (1987) i Filipa (1989) koji su trenirali košarku. Kosta je danas košarkaški trener u Šangaju (Kina), a Filip živi u Čačku.

Važio je za veoma impulsivnu osobu tako da je jednom optužio svoje igrače da se nisu dovoljno zalagali na utakmici protiv Partizana.

Ovo je bruka i sigurno najslabija utakmica Borca u ovogodišnjem prvenstvu. Neki naši igrači ili su ovu utakmicu prodali ili su se brzo predali. Ali činjenica je da se nijednog trenutka nisu pridržavali dogovora od pre početka meča. Prosto čudi da ova generacija nije iskoristila šansu koja im se pružila. Zbog toga, moraćemo razmišljati o stvaranju tima i igrača kojima će biti čast da nose Borčev dres. Profesor Nikolić i ja imamo puno razloga da se ljutimo na naše igrače – rekao je Koprivica, a preneo je u tadašnjem broju “Čačanski glas“.

Tekst:Duško Radišić Lejča

Fotografije:Arhiva

Tekst je u okviru medijskog projekta,,Čačak sinonim za košarku 3″

,,Stavovi izneti u podržanom medijskom projektu nužno ne izražavaju stavove organa koji je dodelio sredstva“