Da li vam fali Duško Radović? Meni – i te kako
Tada sam imao skoro 17 godina i smrt nisam shvatao previše ozbiljno. Iza mene su odavno ostale senke moje bake, njeno sviranje klavira i smrt „najvećeg sina svih naših naroda i narodnosti“. Život me je štedeo od neprijatnih stvari. Bio je raspust, provodio sam ga na nekoj istraživačkoj akciji i uživao u svemu onome što mi je život u to vreme pružao.
Već tada rešio sam da za život zarađujem pisanjem, ali nisam bio siguran da li ću se zabiti u neku redakciju ili biti „ludi kreativac“ koji juri izdavače za svoje romane, novele, kratke priče i pesme. Jedno je sigurno: Bio sam previše zelen da bih pisao aforizme, ali sam zato voleo redovno da slušam najvećeg majstora tog zanata, Duška Radovića.
Delom i zbog lokal-patriotizma, jer je poreklom, po ocu, bio Čačanin, a rodio se u Nišu, u kom i danas živi moj ujak sa svojom porodicom. Mnogo mi je važnije bilo što je isti taj Duško Radović bio pravi Beograđanin. A dođoš. I te kakav.
A onda me je stigla vest da Duška više nema. Da je umro. U tom trenutku sevnula mi je jedna njegova rečenica koja je tada bila gotovo bogohulna, pogotovo u školi u kojoj ste u to vreme imali Marksizam kao predmet: „Biti marksist ima smisla samo ako niste pametni.“
Divan je bio taj Duško Radović. Namrgođen kao njegov „Strašan lav“. A zapravo – mekan. Ranjiv. Zamišljen. Mudar. Jer – samo mudar čovek može da da tako kratku lekciju iz etike, časti, morala, (nazovite to kako god) kao što je to učinio on rečenicom „Vodite računa o svom prezimenu: ono će živeti duže od vas i odgovarati za sve gluposti i greške.“
Video je taj Duško Radović šta nas čeka. Još tada je sa 27. sprata Beograđanke, u emisiji „Beograde, dobro jutro“ rekao: „Naš grad se pretvorio u veliku čekaonicu. Svi čekamo lepše dane“. Da li možete da zamislite da danas čujete tako nešto u programu Studija B? Ja ne mogu.
Nekako baš u ovo vreme pre dve godine, svojoj kćerki sam prvi put pročitao – po mom mišljenju – najlepšu pesmu za decu Duška Radovića. I danas mi traži da je čitamo zajedno. I izgovaramo ono „plavi zec, čudni zec, jedini na svetu…“
Danas, više nego ikad, treba zapamtiti reči Duška Radovića: „Svako ko poštuje sebe morao bi se truditi da govori samo ono što misli. Ta sloboda i to dostojanstvo nemaju cene. Nemojte se ugledati na one koji govore ono što se u datom trenutku najviše plaća“.
Danas je 32 godine od kako je Beograd siromašniji za jednog od najboljih Beograđana. A bio je dođoš. I te kakav.
Piše: Aleksandar Bećić, objavljeno u “KolUMnisti” 16.08.2016