Svetlana Blagojević, najmlađi domaćin u Jablanici
Gornji Milanovac – Jablanica, selo na prevoju između odavno smirenih vulkanskih kupa Treske i Vujna, nadomak je grada. Možda joj je i to pomoglo da danas ima tek malo više žitelja nego odžaka i da, godinama već, u dvorištu školske zgrade nema đačke graje. Svetlana Blagojević je sa svojih 36 godina, rekoše nam, najmlađi domaćin u selu i glava kuće. I to kod živih svekra i supruga.
– Jeste, ja sam ovde na svojoj očevini, a kao da sam na mirazu – dočekuje nas u avliji šaljivom opaskom njen muž Milan. – A sad ozbiljno: puna je ideja, radna, uporna, ali nije tvrdoglava. Dogovaramo se šta ćemo i kako ćemo, naše kćerke, Natalija srednjoškolka i Nataša osnovka, pomažu nam, moji roditelji, odavno u osmoj deceniji, još ne posustaju – baba u kuhinji, deda u štali.
Tu smo, u štali. Ona je, iako stara, najvažniji deo domaćinstva sa šest muzara, sedmom pred telenjem i četvoro junadi i teladi. Krave hrane i odevaju porodicu, školuju devojčice, obezbeđuju novac za nova ulaganja. Belim mrsom je najvećim delom sagrađena nova, velika štala u koju će se krave useliti do Nove godine. Nadaju se Blagojevići da će ih biti i više nego sada. Dakle, jedini prihod domaćinstva dolazi od sira i kajmaka koje Svetlana, sredom i petkom, prodaje na gradskoj pijaci: mladi sir 300, stariji 400, a kajmak 700 dinara kilogram. Naravno, pošto svakoga jutra i večeri obuče radni mantil, poveže glavu maramom i privuče muzilicu; namuze do stotinu litara mleka, razlije ga po šerpama i karlicama, skine kajmak i usiri. A onih šest hektara oranice oko kuće zato su da rodi kukuruz, ječam i zob, da ne bi kupovali hranu za stoku.
O Svetlani smo saznali sve pre nego što smo je posetili, a ona nam je, priznajući nelagodu što sama o sebi priča, sve potvrdila:
– Dobro su vam rekli, vozim traktor, ali i kod svoga oca sam to radila od 14. godine. Završila sam srednju prehrambenu školu, no o „državnom” poslu nisam ni sanjala, odmah sam se udala u selo. Došla sam u kuću koja je imala samo jednu kravu, pa su i nju prodali da se napravi svadba. Počelo se od nule: krava po krava i eto… Sad mi je najvažnije da prevedem krave u novu, savremenu štalu, stara je odavno svoje odslužila. Znate, najbolje je kad radiš ono što voliš, a kad nije tako, onda se potrudi da voliš ono što radiš. Tako je sa mnom.
Kad je shvatio koga je u kuću doveo, svekar joj je prepisao nešto zemlje, pa je domaćinstvo registrovano na njeno ime; snaha je i „de fakto” postala glava kuće. Nije se pokajao. Kad vozi mrs na pijačnu tezgu, ustaje u četiri ujutru, ostalim danima između pet i šest sati. U krevet nikako pre 23 časa. Tako mora, tvrdi ona, dan je kratak ako hoćeš da uradiš sve kako treba, mora se otkinuti i od noći.
U povratku od Blagojevića, navratismo u zaselak Hadžiće kod starih poznanika Dese i Zorana. Kad čuše kod koga smo bili, počeše uglas da hvale:
– Do udaje je i od očeve kuće napravila pristojno domaćinstvo, a celo selo zna da je i Momčilovu kuću podigla na noge. Bila je to kuća „dan i komad”; tako se ovde kaže kad neko brine samo da ima danas da pojede i popije, a za sutra ne zna kako će biti. Jedna je Svetlana u čitavoj Jablanici. Kad bi se naša mladež na nju ugledala, ne bi nam škola zvrjala prazna i pusta.
Ni Svetlanine kćeri se, nažalost, neće na majku ugledati. Gimnazijalka Natalija (16) sebe vidi kao pitomca vojne akademije, hoće da bude oficir. Četrnaestogodišnja Nataša je levo krilo muškog pionirskog FK Metalac – jedina fudbalerka u prvoj postavi. Mašta da, za dve-tri godine, zaigra u ženskom timu Crvene zvezde.
Boško Lomović, Politika