Tragedija srpskog sela: Baka molila lekara da napiše da je mrtva da bi joj došao sin

Pismo jednog lekara koje je izašlo u Politici jasno svedoči o užasnom stanju srpskih sela i preostalih ljudi koji u njemu žive. Pismo prenosimo u celosti.

Srpsko selo Raške oblasti odbrojava svoje poslednje dane- gasi se, ostaje bez stanovnika. Iz sela vode jednosmerni putevi sa dva kraka. Jedan krak vodi u druge krajeve središnje Srbije i u svet, a drugi, jednosmerni krak vodi na onaj svet. Na vraćaju se u selo ni jedni ni drugi. Sve je više napuštenih domova i sela bez ijednog stanovnika. Korov se širi i buja, proždire njive, puteve, zgrade, kao da otima naš ljudski prostor.

Tragedija srpskog sela je tragedija srpskog naroda. Ova tragedija izgleda toliko očigledna da je bespredmetno da se o njoj kaže bilo šta. A sa druge stane, izgleda da niko ne vidi šta se dešava sa selom, ponašamo se kao da je sve normalno. Na kraju, svima će se to žestoko osvetiti, jer gubitkom naroda gubi se sve: suverenitet, sloboda, teritorija, identitet, budućnost, pamćenje. Dučić reče da je najveća nestreća biti istovremeno star, bolestan i siromašan. Upravo ta nesreća je zadesila srpsko selo, bar u Raškoj oblasti, ako mi nije dopušteno da govorim o drugim delovima Srbije.

Jednom sam za vikend bio u Sopoćanima, na svom imanju. Dolazi iz sela jedna žena koja deluje užasavajuće: poluslepa, stara, sva u ritama, sva izgrebana od trnja, zapuštena. Prilazi mi pipavim hodom sasvim blizu, poštapajući se krivom čvoravom motkom, zagleda me dugo i bez reči, kao da proverava da li me vidi, odjednom pita: “Jesi li ti Dobro”? Potvrdih. “Kumim te bogom i svim živim da mi napišeš da sam umrla.”

Ne razumem šta mi kaže, sve mislim da se pogrešno izrazila, da je htela nešto drugo da kaže. Pitam: “Je l’ hoćeš da ti napišem da si bolesna?” “Jok. Napiši mi da sam umrla, kumim te ko boga.” ” Mogu da ti napišem, baba, samo da si bolesna, drugo ne pišem, to se piše u mesnoj kancelariji.” “Ništa mi to ne vredi. Molim te, napiši mi da sam umrla, da pošaljem sinu da dođe da ga još jednom vidim dok nisam umrla.”

Znam odakle je, putovala je peške kroz trnje oko četiri kilometara, poluslepa, i usput ju je trnje izgrebalo, ruke i lice joj krvare. Razumem težinu njene molbe, njena molba je teška do boga, poslednja, predsmrtna želja, stresno deluje na mene sam njen izgled, a njena molba me zaledila, vedar dan mi se smračio. Razumem je, ali ne mogu da joj pomognem. “Baba, napisaću ti da si teško bolesna, na samrti, pa pošalji sinu, doći će on sigurno.” “Ništa mi to ne vredi, samo mi ti napiši da sam umrla, kumim te i preklinjem.” Objašnjavam joj da to ne smem da napišem.

Otišla je plačući bez glasa, nisam siguran da se živa vratila kući.

Taj stres me i danas drži. Dugo nisam išao za vikend u Sopoćane. Ništa tužnije u životu nisam doživeo. Bio sam na sahranama. One su svečanost u odnosu na neizmernu tugu nemoćne, stare i slepe majke. (Mislim da će čitalac shvatiti da sam lekar po struci, te me je starica zato tražila.)

Ovakvih i sličnih tragedija, znanih i neznanih, bezbroj je u srpskom selu Raške oblasti u kojem su ostali samo oni koji nisu imali snagu sa odu i čekaju smrt kao spasenje od bede koju im život čini.Neki ne mogu da čekaju da umru prirodnom smrću i sami sebi oduzimaju život.

I posle smrti, ti nesrećnici ispaštaju, jer crkva neće da im očita opelo. Preostala rodbina moli, traži medicinsku dokumentaciju da pokaže crkvi da su im pokojnici bili duševno poremećeni kako bi ih crkva udostojila opelom. A zar je u takvim surovim uslovima života moguće ostati duševno neporemećen? Stari ljudi na selu su svi depresivni, jer žive u nemogućim uslovima.

To nije selo, već boravište samrtnika. Ako su ostali starac i baba, nekako i žive. Baba umesi hleb i pomuze jedinu kravu, a mnogi nijednu kravu neamju. Ali kad baba umre, deda bukvalno gladuje. Iznemogao, napušten od svih, ne može da obrađuje zemlju, a nema gde da kupi hleb, da umesi ne ume.

Dešava se ne tako retko da se deda ubrzo posle babine smrti obesi. Iz velikog poštovanja prema svojoj babi silno želi da sve pogrebne običaje odradi, ali ne može da izdrži, i pre navršene godine od babine smrti sam sebi liši života. Dešava se da nema ko da iskopa grob pokojniku, pa grob iskopa pop i sam ga sahrani, kao što je bio slučaj u srpskom selu Selac kod Novog Pazara.

Proći ćete čitava sela, a nećete čuti lavež pasa. Pse niko ne drži, jer nemaju šta da čuvaju, a i nemaju čime da ga hrane, ili u selu više nema ni ljudi ni pasa. Najčešće imaju jedino kokoši. Lisice i vukovi se u po bela dana šetaju selom i zagledaju starce bez straha, kao da proveravaju koliko im je ostalo od života. U po bela dana im lisice pokupe kokoši. Srne se skoro pripitomile, možete ih videti svakodnevno kako mirno pasu pored nečije kuće.

Eto, to je samo delić tragedije srpskog sela. Tu tragediju niko ne vidi i nikoga se ne tiče. Neko će reći da sam preterao. Naprotiv, ovo je samo malo istine, a ogroman njen deo je neviđen. Srpsko selo je pozornica ličnih tragedija. Ko spase srpsko selo, spasao je Srbiju.