Livac Bore i rimski most

Užice – Kad se strmom stazom, odavno zaraslim bivšim carigradskim drumom, kroči u kanjon rečice Dervente u šumovitim brdima oko Sevojna, pred očima poput priviđenja iskrsne prastari kameni most. Kao da ga je neko doneo i postavio u ovaj usamljeni kutak divljine, čudom sačuvane na svega desetak kilometara od gradskih ulica.

Narod ovog kraja tu kamenu građevinu, kojoj se starost pouzdano ne zna, odvajkada zove rimski most. Vekove mu niko nije tačno izbrojao, a zaboravljen je i od istraživača starina, mada se po načinu gradnje i izgledu pretpostavlja da je ipak iz turskog vremena. Dok su drugi ostaci drevne prošlosti po naseljima rušeni silom, ratom ili zubom vremena, trajao je ovaj lučni most u skrovitom kanjonu, daleko od pogleda. Ni za ćudi plahovite Dervente, pritoke Đetinje, nije mario.

Odoleva kameni usamljenik i sada, kad su povaljali put koji vodi preko njega, a planinari hodeći ka Drežničkoj gradini otkrili čari tog kanjona. Stoji most stameno i danas, kad su ova brda, gde se graniče sela Potočanje i Zbojštica, ostala samo s retkim stanovnicima, uglavnom ostarelim. Jedan od njih, osamdesetogodišnji Borisav Bore Mitrović, samac čija je usamljena kuća najbliža ovoj ćupriji, vezao je svaki svoj dan za taj kameni prelaz preko reke.

– Kraj mosta sam rastao, preko njega na posao u fabriku ceo radni vek išao, a i sada, u penziji, sa svojim vernim psom Lujom, rado ovuda prošetam. Ko zna otkad je ovaj most ovde, a nije ten’o (neoštećen je). Jedni kažu da je rimski i tako ga mi u narodu zovemo, drugi da je turski. Ko će ga znati… Ova zabit je ćupriji vek sačuvala – veli Bore.

Derventa se ovuda niz strme stenovite strane spušta ka dolini i Đetinji. Nekad je puna vode, a katkad negde ponire, kao ovih zimskih dana, kad je nizvodno od ćuprije rečnim koritom tekla samo voda s obližnjeg izvora zvanog Blizanci. Stazom oko mosta još su ponegde vidljivi ostaci turske kaldrme.

– Preko ćuprije sam decenijama išao na posao u Valjaonicu bakra u Sevojnu, tu sam radio kao livac. Preprečim ovim stazama i šumama preko Rujevca, pa za 40 minuta stignem peške do fabrike. Da sam išao glavnim putevima, trebalo bi mi nekoliko sati. Do Užica odavde se normalnim hodom spustim za nešto više od sata. Dugo su samo pešaci i poneka zaprega ovuda prolazili. Prva vozila dođoše tek poslednjih godina, otkako su povaljali put. Sad pozovem taksi ako hoću do lekara i vozilo mi dođe do mosta, odveze me i vrati – kazuje starina i nastavlja:

– Zdravo je i mirno ovde uz ovu ćupriju. Eto, izgurah osamdesetu, već 29 godina sam u penziji, a da nisam imao operaciju želuca, što me povremeno muči, uz visok pritisak, bio bih najzdraviji penzionisani livac. Ne smeta mi što živim sam. Prošetam, odem na izvor po vodu, ponekad navrati dalji komšija Dragojle Cujo Lazović iz Drežnika da prozborimo i popijemo koju…

Čvrst je Borisav kao ovaj most preko kojeg ceo svoj vek prelazi. Ne žali se na samoću, udaljenost, ne priznaje da mu nešto nije po volji.

– Treba biti hrabar. Ako danas nije dobro, sutra će biti bolje. Ako ni sutra ne bude, biće prekosutra. Život je takav, dobro kad-tad naiđe – poručuje Bore dok od mosta polako kreće ka svojoj kući.

Politika / Branko Pejović