ZEMLJA FARISEJA

Odakle početi i kako napisati tužnu i istinitu priču jedne žene, koja je pri tome sudbina mnogih žena u Srbiji? Priču o nebrizi države. Priču o patnji i bolu. Priču o muževima (ili je bolje reći „muževima“) – prevarantima i bednicima.

Ovo je jedna takva priča.

Priča o farisejima koji su se razmnožili po čitavoj zemlji i koji diktiraju i određuju mnoge živote. Jer su „verujući“, jer su „čisti“, jer su „pravedni“, jer su „milostivi“. Nakotili su se kao pacovi i prolaze i rade šta hoće, varajući i obmanjujući, trujući i šireći kugu. Neuništivi su, jer ih mnogi neguju i uzgajaju.

Ona se udala iz ljubavi, u želji da zajedno stvore lep život i pravoslavnu porodicu uz mnogo dece. Onog trenutka kada je uzela muževljevo prezime, priznaje da joj je jasno da je postala njegovo vlasništvo. Vlasništvo za (zlo)upotrebu, iživljavanje, objekat za dokazivanje moći, dok je on išao okolo i mlatio Svetim pismom, objašnjavajući joj da sve u njemu baš tako piše. Jer je Sveto pismo, po njegovom manipulativnom i iskrivljenom tumačenju, za njega jedini zakon i jedina pravda i jedina istina.

Tolika istina, da je u Sunđer Bobu prepoznao potencijalnog neprijatelja koji može da ugrozi ne samo njegovu decu, nego i Hristovo učenje! Veliku opasnost za Hrista i decu je prepoznao i u vrtiću, i u školi, i u dečijim igrama. Pretio je da deca u te satanističke institucije neće kročiti, i da će im on biti učitelj. Samo će da slušaju duhovnu muziku, idu u crkvu, čitaju molitve, naravno, krste se do besvesti i po vasceli dan okreću brojanice po rukama. Družiće se sa decom koja isto tako žive, do trenutka dok verujući ne ukači da i oni imaju te đavolje televizore, računare i igrice i onda bi prekidao takva naopaka druženje. Ma, milina jedna. San svakog deteta na svetu!

Najveće zlo sadašnjice – televizor, izbacio je iz kuće. Prodao i zaradio kintu, koju je odma’ uložio u popravku kombija, a kao veliki i prebodobni „vernik“ se dosetio da njime prevozi monahe i grupe građana do Ostroga. Nekome naplaćivao, nekoga džabaka vozikao. Jer treba da ga neko hvali i da svuda priča da se tako dobar čovek retko rađa. A od te rabote nikakve koristi za porodicu. To što su se žena i deca smrzavali u kući bez struje i grejanja, to što su bili na ivici gladi, jer nisu imali šta da jedu, je glupa i nevažna stvar u odnosu na to što je on u očima drugih rastao do najvećeg sveca. A i ko će toj blesavoj ženi i klincima koji ne gledaju Sunđer Boba da poveruje?! Ipak je on dušebrižnik i verujući. Pobožan i prepodoban. Čak je pustio dužu kosu i bradu, pa svi mislili da je sveštenik. Mnogi ga i ljubili u ruku, tražeći blagoslov!

Razmišljam ozbiljno i ja da pustim bradu. Kosu ću da kupim. Ima kod Kineza. Navučem neke ogrtače, prekrivače i pravac u manastir. Ne da ostanem, nego da se ušemim za neki poslić, kao verujuća se grebem svaki dan za besplatno iće i piće. Možda mi neko udeli i sirotinju, kada kažem da deca nemaju šta da jedu, a ona druga polovina se ne brine o njima.  Aj sad, pa da mi usred svete kuće ne poveruju i okrenu leđa. Tamo valjda samo idu verujući i čisti?! Ako budem imala sreće da razvijem dobra prijateljstva i poverenje, ispljunem neku kintu, možda me neko nekada i oslika kao fresku, jer viđala sam neke što su se oslikali! Kada me vidi tako oslikanu, ljudi će se diviti i pitati: Kakav li je život imala mučenica? Šta li ju je nateralo da se preda Bogu? Ko zna koliko je bila plemenita i velika duša. Ma dušetina!

Kako je dobro kada je neko toliko dokon kao on, pa samo sedi i smišlja zavrzlame i pakosti. Smišlja koga će da pljuje i kome će da se nakači na šta god. Taj muž se nakačio na brata od mučene žene. Nakačio se jer on ima najviši kaluđerski čin – Arhimandrit, te je kao takav idealan da mu poveruje da je vernik, jer zaboga svaki dan ide u manastir, jer se svaki dan krsti, jer ima dugu bradu, jer vozi besplatno narod po srpskim svetinjama. Ona – sestra i žena, je zbog tog poverenja shvatila da treba da ćuti i trpi. Trpela bi ona još ko zna koliko, da na svu sreću, kap nije prelila prepunu čašu, jer je taj pobožni i verujući ćornuo neku sitnu ušteđevinu, koju joj je brat povremeno slao da joj se nađe za decu.

I onda dolazi do pucanja filma. Za mučenje, maltretiranje, zapostavljanje dece i porodice, zavlačenje i razvlačenje u braku, ne postoji nikakvo opravdanje. Napaćena žena odlučuje da se razvede i spase i sebe i decu, jer za budućnost dece ima odgovornost pred Bogom, u koga iskreno veruje, a svoju veru svedoči žrtvom u životnoj svakodnevnici.

Pakao se nastavlja i posle razvoda, jer ona shvata da je u dugogodišnjoj izolaciji zaboravila da komunicira sa ljudima, da nema prijatelje, da je „prestarila“ za posao, da ne zna šta se dešava u svetu i oko nje, da mora da ostvari kontak sa porodicom jer su se udaljili plašeći se „verujućeg“ i njegove reakcije. Život ju je prinudio da počinje da radi dva malo plaćena posla, što je i lišava vremena koje treba da provodi sa decom.

A on? Pa kao svi fariseji u ovoj Srbiji, prkosi državi, prkosi Sudu, prkosi zakonima jer za njega važe drugi zakoni. Ne plaća alimentaciju kao što rade mnogi. Neki namerno raskinu radni odnos, neki nađu vezu, a neki se prave ludi ili zbunjeni. Mada, može im se! Jer svako se ponaša onako kako mu je i koliko dozvoljeno. A državi očito nije stalo do samohranih roditelja, nije im stalo do poštovanja zakona. Na strani su prevaranata, licemera i fariseja.

Pre par godina u istom tom Čačku, iz koga je i ova priča, jedan sudija, jedan ateista, kasnije i direktor ustanove za socijalni rad, u sporu između dvoje građana, poverovao svedoku, te doneo presudu u kojoj između ostalog piše:

„Posebno je sudija poklonio veru svedoku oštećenom imajući u vidu da je veliki vernik, da je pokazao sudiji pismo dobre volje u kome oprašta okrivljenima sve kao veliki hrišćanin, tako da po oceni sudije, OSOBA SA TAKVIM VEROVANjEM I PONAŠANjEM NE MOŽE DA GOVORI NEISTINU“.

Tačka. Država je rekla svoje! Živeli svi fariseji! I fariseji sudstva. I fariseji sistema. I fariseji turbo-folk aparata. Živela lažna inteligencija. Živeli prevaranti! Živeli, sve tako dok im država pruža punu podršku!

I na kraju, poruka od ove napaćene žene koje je prošlo muku i pakao:

“Moja priča će potpuno ispuniti svoj smisao i biću Bogu blagodarna ukoliko ovo moje svedočenje pomogne još nekoj namučenoj, prevarenoj, zlostavljanoj, izmanipulisanoj i napaćenoj ženi-majci. Takođe, apelujem i na sveštenike, monahe i monahinje da budu oprezniji i obazriviji i više obrate pažnju koga i kako primaju po manastirima i crkvama, čijim lažnim rečima veruju i sa kim sarađuju, da bi izbegli javnu sablazan.”

Napisana 25. 4. 2015. godine . Preuzeto sa KolUMNista http://www.kolumnista.com/zemlja-fariseja/