ŽIVOT S METKOM U GLAVI Milivoje ima 80 godina, ali proslavio je 20. rođendan. Evo zašto
Milivoje Penezić, penzionisani vozač i kondukter užičke „Rakete“, uskoro će napuniti 80, a slavio je 20. rođendan. Toliko je prošlo od kada mu je kolega iz osvete što u autobus nije mogao da unese živo prase prosvirao metak kroz čelo.
Imao je Milivoje Penezić sa Bele Zemlje kod Užica juče dobar razlog da od konobara pozove turu više, počasti društvo i ubode prstom u rupu na glavi u kojoj pune dve decenije nosi olovnog „podstanara“ kalibra 6,35 milimetara.
Nema smrti bez suđenog dana, uveravao je Milivoje kafanu i pričao o danima pre i posle 27. marta 1997, kad ga je milimetar odvojio od groba.
Beše „neđe pred Božić“ kad se autobus u kome je Milivoje prodavao karte zaustavio na stajalištu na Kadinjači.
– Među putnicima koji uđoše na vrata prepoznah Miloša, mog kolegu u penziji. Držao je svinjče u rukama i pokušao da ga unese u autobus. Velim, ne možeš, Miloše, sa prasetom, aman, ovde se voze ljudi, a ne stoka. A on zap’o, ‘oće pa ‘oće. Reknem mu – sad će autobus iz Banje Koviljače, on ima bunker, pa ako te puste – puste, ja neću – pričao je Milivoje i vrebao po kafani da mu ne promakne neko koga nije počastio.
Miloš nije oprostio Peneziću što ga je ostavio sa prasetom na vejavici i u snegu do kolena. Sretali su se i popreko gledali narednih nedelja sve do 26. marta, kada su se porvali na užičkoj pijaci, a Miloš završio među tezgama.
Sutradan…
– Pojavio se na peronima autobuske stanice i tražio da mu dam pare za lekarski pregled pošto se, tobože, izlomio kad sam ga bacio na tezgu. Bez reči sam otišao u kancelariju i seo sa kolegom Simićem da sravnimo neke cene. Kad utom u kancelariju upade Miloš… Ispod Simićevog pazuha provire pištolj. Opali jednom, drugi put. Jedan metak me je pogodio u glavu, drugim me je promašio. Ništa nisam osećao, mislio sam da je pucao nekim ćorcima jer su u to vreme bili popularni oni „plašljivci“. Počela je vriska, a ja uopšte nisam znao da sam ranjen dok mi krv nije oblila glavu. Sam sam izašao sa stanice i seo u sanitet. Da sam shvatio da je pucao iz pravog pištolja, ne bi mi pobegao, stigao bih ga i udavio ko pile – govorio je Milivoje i raspitivao se ima li iko u kafani bez pića na njegov račun.
Sa prijemnog odeljenja užičke bolnice, kaže, na nogama je izašao na odeljenje pred hirurge.
– Nosio sam metak u glavi, ali nikakav bol nisam osećao. Porodica je insistirala da me prebace u Beograd. Jedan lekar nije hteo da mi potpiše uput, pa smo umolili drugog, lupio je pečat da me pošalju u Beograd – nastavio je Penezić.
Ne seća se na koliko je Miloš bio osuđen, tek pamti da je umro malo pošto je izašao iz zatvora. U međuvremenu sreli su se još jednom. Miloš je na Milivoja napao sleđa, potegao nož, ali završio na trotoaru.
– U Urgentnom centru su mi izvadili košuljicu metka. Procenili su da je rizično da mi vade olovo iz glave. Jedan deo mi je završio u malom mozgu, drugi je tu pod lobanjom – metnuo je slavljenik prst u rupu na čelu.
I opet obrnuo turu!
Par dana posle operacije, kaže, oduzela mu se prvo desna ruka, pa desna noga. Hteli su da ga prebace u kliniku „Sveti Sava“.
– Kažem, doktoru: ja hoću da budem blizu kuće, vodite me u užičku bolnicu. Puste me na moj zahtev, prevezu u Užice, kad u bolnici me primi isti onaj hirurg što nije hteo da mi da uput za Beograd. Nisam iz inata njemu hteo da ležim, otišao sam kući. Kasnije sam morao na rehabilitaciju. Proveo sam samo jednu noć u bolnici i ujutro, opet na svoj zahtev, otišao. Onako u pidžami, pravo na autobusku stanicu – veli Milivoje.
Ponekad ga boli glava, ali ne od metka
Još jedno piće za sve goste i osta starina da priča da ga glava zaboli ponekad – ne od metka nego od rakije. Osta kafana da se kladi da li bi Milivoju krenuo metak kroz glavu kad bi probao – sok.
Blic / Vladimir Lojanica