Veliki dobrotvor pod velom zaborava
Užice – Ceo život je sticao i bio gazda od ugleda, a kad je predosetio kraj sačinio je testament kojim svoju vrednu imovinu daje da se sazida škola. Učinjeno je po njegovoj poslednjoj volji, pa je Užice tako krajem 19. veka dobilo prvu zgradu osnovne škole. Danas je nadgrobni spomenik tog dobrotvora oboren i zakorovljen, a u školi je jedva primetna skromna ploča koja seća na davne dane školskih početaka.
Valjda zato mnogi sada u ovom gradu ne znaju da je taj nekadašnji gazda Ilija Narandžić (1803–1869) najzaslužniji za život ovdašnje prve osnovne škole, koja danas nosi ime kralja Petra Drugog, a ne svog utemeljitelja. Pre tog Ilijinog dobročinstva užička deca pohađala su nastavu po privatnim kućama. Da Užice nije vratilo dug Narandžiću poslednjih godina opominje istoričar Milorad Iskrin, neumorni istraživač prošlosti ovog grada, koji je na nedavnom izboru za „Užičanina godine” nagrađen za očuvanje uspomena na Užice koga više nema.
– Za dve godine navršiće se vek i po od smrti Ilije Narandžića, velikog užičkog dobrotvora. Ono što je učinio trebalo bi da se pamti, ali činjenice govore drukčije. Škola podignuta njegovim novcem ima samo jedno, minijaturno obeležje, reljefnu ploču na fasadi, na kojoj se jedva prepoznaje prvobitni izgled škole. Nadgrobni spomenik, pronađen pre četvrt veka na Belom groblju, oboren je i zarastao u korov. Zašto je to tako moglo bi se postaviti pitanje građanima Užica, a sigurno i Gradskom veću, na čelu s gradonačelnikom. Svakako, za ovakvo stanje nije kriva samo sadašnja vlast u gradu. Generacije političara u Užicu, još od 1932. godine, anulirale su sveto pravo poštovanja darodavca – kaže Iskrin i predlaže da se krupnim slovima na fasadi škole označi da je ona zadužbina Ilije Narandžića.
– Pre tri godine pisao sam o ovome upravi grada, tražeći da nešto preduzme, ali ništa od toga. Sad obnavljam tu inicijativu, a kao gest dobre volje spreman sam da postavljanje jednog od ta 23 slova sam finansiram. Svakako da bi se našla 23 bivša učenika ove škole koja bi tu sitnicu snosila. Treba vidno naglasiti ko je zadužbinar, da ga pamte generacije koje će ga, ako se to ne učini, brzo zaboraviti. Naravno, i da se uspravi oboreni spomenik na Belom groblju, a možda i da se škola zove po svom zadužbinaru – dodaje Iskrin, objašnjavajući ko je bio Narandžić.
Poznati užički trgovac sredinom 19. veka, rodom iz Hercegovine, stekao je priličnu imovinu baveći se trgovinom, bio prijatelj narodnog prosvećivanja i važio za časnog i primernog čoveka. „Idi pitaj Narandžića, ako ni on ne zna kazati, drugi ni toliko”, beležio je reči iz tog vremena Milan Đ. Milićević.
Kad je Ilija osetio da mu se bliži kraj, 15. marta 1869. godine sastavio je testament kojim je svu svoju imovinu: kuće, mehane, placeve, građevinski materijal, robu, veresiju, skladište rakije, oružje, pokućstvo, nakit, skupoceni džepni sat… pretvorio u novac i najveći deo – oko 6.000 dukata – namenio zidanju užičke škole od tvrdog materijala. Znatno manji deo sredstava opredelio je školama – trebinjskoj i cetinjskoj, manastiru Duži i svojim sestrama. Testament je kasnije postao izvršni, ali nemirna ratna vremena učinila su da užička prva škola bude sagrađena tek 1884. godine.
Ta ustanova uvek je bila ugledna, u njoj su prva znanja sticali mnogi potom znameniti ljudi: filolog Ljubomir Stojanović, predsednik kraljevske vlade Ljubomir Kaljević, pisac Milutin Uskoković, prva novinarka „Politike” Marija Maga Magazinović, oskarovac Stojan Stiv Tešić, akademik Ljubomir Simović, trener Radomir Antić i drugi. Danas je jedna od najbrojnijih škola u Zlatiborskom okrugu koja se, kako kaže njen direktor Nikola Bacetić, koliko može, trudi da se ne zaboravi ime i delo utemeljitelja Ilije Narandžića:
– Mislim da u ime učenika i zaposlenih u Narandžićevoj školi mogu da izrazim podršku i zahvalnost istoričaru Iskrinu na energiji koju ulaže kako uspomena na ovog velikog čoveka ne bi izbledela. Mi se kao škola u svakoj svečanijoj prilici podsećamo Narandžića, ukazujemo učenicima na vrednosti koje su među ljudima postojale na početku stvaranja moderne srpske države i na njihovu ljubav prema rodu i „otačastvu”. Ove školske godine snimljen je đački film o Iliji Narandžiću prema scenariju nastavnika Miloša Racića. Kad je ranije otvarana tema promene imena škole, uvek je u nastavničkom veću i školskom odboru bilo pristalica ideje da ustanova treba da ponese ime svog najvećeg dobrotvora. Pozdravljam predlog da velika slova o zadužbinaru budu na zidu škole i o predlogu ćemo obavestiti nadležne, jer je zgrada pod zaštitom države – rekao nam je Bacetić.
Politika / Branko Pejović