Stari majstor ćutke je i sa suzama u očima krenuo da zauvek napusti fabrički krug, a onda ga je na kapiji SAČEKALO IZNENAĐENJE

Jedva je suzdržao suze prekaljeni majstor, veteran „Prvog partizana“, pozdravljajući se sa firmom u kojoj je proveo radni vek, iste je sakrio i na izlasku iz fabričkog kruga kad je u njegovu čast zagrmeo „Nizamski rastanak“.

Nije Milenko Peković (65) iz Užica u četvrtak u 14 sati, pošto je završio poslednju smenu u radničkoj karijeri dugoj 45 godina i devet meseci, ni slutio šta se dešava na kapiji. Tu su ga sačekale kolege i trubački orkestar.

– Ćutao je jutros kako nikada do sada, teško mu pada što odlazi u penziju. Na brzinu smo se jutros nas nekolicina dogovorili da mu priredimo oproštaj. Ne zna da ga čekaju trubači – ispričao nam je jedan od Milenkovih kolega iz alatnice.

Jedan za drugim, na prijavnici na izlasku iz preduzeća, radnici „Prvog partizana“ na tasteru su čekirali odlazak kući. Čitava kolona ljudi… Eda li Milenka… Evo ga na kraju kolone… Korača, pognuo glavu. Kao da mu se ne mili da izađe.

A onda se prolomila truba.

Jednu za drugom gutao je knedle stari metalostrugar, ni sam ne verujući šta se dešava, a onda podigao ruku. Ćutke je podigao ruku i odmahnuo. I kolegama i fabrici.

Takođe bez reči, sa orkestrom iza sebe i mnogobrojnim majstorima, inženjerima, administrativcima, sa kojima je proveo deo radnog veka krenuo je Milenko ka kapiji fabričkog kruga. Nisu mu dali da ide kući, svratili su ga u kafanicu.

Tu je prvi put progovorio od kako je izašao iz pogona.

– Zatečen sam… Nisam do pre par minuta mogao ni da zamislim šta su mi spremili… Tolike godine sam u ovoj fabrici, mnoge smo ispraćali u penziju, ali nijedan nije otišao ovako svečano, uz trubače – izustio je jedva majstor Peković.

Dok se veslo društvo usedavalo na terasu kafane, orkestar je svirao „Odakle si sele, devojano mlada“, ali uz modifikovan kraj stofe „Iz Srbije brale, iz Užica grada“.

Privhatio i Milenko pesmu, usput se grleći i fotografišući sa kolegama. Zvanično će biti penzioner od 1. jula, do tada će ispucati godišnji odmor i zarađene sate. U alatnicu, barem kao radnik, više neće ulaziti.

– Sećam se, 17. jul 1970. godine, mojih prvih osam sati. Mislio sam „ko će dočekati 40 godina, daleko je penzija“. Ali, eto, prošlo je i više od toga, vreme je da idem – veli Milenko.

Kaže, barem tako su mu preneli, da u istoriji „Prvog partizana“ nijedan radnik ove fabrike nije napunio skoro 46 godina staža kao on.

– Mogao sam ja da ostanem i radim još koju godinu. Ali vreme je da neko drugi dođe na moje mesto, mnogo je mladih bez posla, neću da im uzimam hleba – ispričao je, a onda uvis podigao obe ruke.

Okasnio je debelo Milenko Peković juče na ručak.

Blic / Vladimir Lojanica