TUCOVIĆEV RATNI DNEVNIK SKRIVAN CEO VEK Kako je Ljubivoje Ršumović sačuvao zapise srpskog oficira koji su KONAČNO OBJAVLJENI

Dimitrije Tucović, ideolog socijalističke misli, poginuo je u Cerskoj bici, a njegova dva brata, oficiri srpske vojske, preživeli su Veliki rat. Vladimir se 1918. vratio sa žigom „crnorukaša“, a Stevan sa ratnim memoarima koji su čekali pun vek da budu publikovani.

Istorijski arhiv iz Užica i Narodna biblioteka “Ljubiša R. Đenić” iz Čajetine izdali su knjigu „Ratni dnevnik pukovnika Stevana J. Tucovića“, rođenog brata Dimitrija Tucovića. U dnevniku su od avgusta 1915. do 1918. prepričane bitke, stradanja Srba, albanska golgota, dani na Krfu, proboj Solunskog fronta… Stevan je 1921. sa činom pukovnika na službi u Baošićima ponudio da se njegove hronike štampaju, ali je beogradski izdavač Svetislav Cvijanović to odbio.

– Dnevnik pukovnika Stevana Tucovića nije sačuvan u originalu. Ali, zahvaljujući uglednom književniku Ljubivoju Ršumoviću sačuvana je kopija. Još 1984. Ršumović je došao do rukopisa i kao urednik u IP „Književne novine“ planirao je da ga štampa. Međutim, okolnosti mu nisu bile povoljne – priča Aleksandar Savić, jedan od priređivača knjige. Stevan je dnevnik posvetio bratu Dimitriju i supruzi Miri, a spominje i Vladimirove robijaške dane posle Solunskog procesa na kome je osuđen na smrt, a kasnije pomilovan. Pod 10. julom 1918. zaveo je detalj sa položaja Miletina Kosa.

– Danas je mi je došao na položaj moj prijatelj i drug mog pokojnog brata Dimitrija, rezervni kapetan Živko Topalović, koji je bio blizu mesta gde je moj brat poginuo. Veli da ga je video mrtva, da leži na leđima sa prekrštenim rukama i sa dve fišeklije pod glavom i dve ukrštene puške iznad glave. Na njemu nije bilo krvi i izgledao je kao da spava, jer nimalo nije izmenio svoju fizionomiju. Kada ga je raskopčao da vidi gde je pogođen, video je da mu je puščano zrno prošlo sred srca – piše Stevan Tucović. Dimitrije je rođen 1881, godinu dana pre Stevana.

– Od trojice sinova poznatog zlatiborskog sveštenika Jevrema Tucovića, dvojica – Vladimir (1874-1947) i Stevan (1882-1933) bili su aktivni oficiri, obojica dvostruki nosioci Karađorđeve zvezde i učenici balkanskih ratova i Velikog rata. Dimitrije, najistaknutnija ličnost srpske socijaldemokratije i radničkog pokreta, bio je rezervni oficir u Velikom ratu – kaže Aleksandar Savić.

U ratnom dnevniku Stevan je opisao i dane posle smrtne presude Vladimiru kao jednom od Apisovih zaverenika, ali i trenutke pošto mu je sud pomilovao život.

– Tog dana čulo se u Solunu da je smrtna kazna nad Apisom, Vulovićem i Malobabićem izvršena. Otišao sam popodne kod brata. Oči su mu bile naduvene od plača, lice ispijeno, pogled mutan i čelo namršteno. Video sam da zna za streljanje Apisa, njegovog najboljeg druga i da ga je to moralo potresti. Kada sam mu to spomenuo, udarile su mu suze, iskrivio je lice i jecajući od plača probavio je nekoliko minuta – beleži Stevan.

Dimitrije se isticao pameću

– Sa bolom se setim moga brata Dimitrija koji se među njima – njegovim drugovima, isticao obdarenošću i pameću. Silnim trudom i velikom energijom pregao je na nauku i politiku. Njegov bistri um sve je savladao. I baš onda, kada je bio razvio svoju delatnost i snagu, da koristi društvu, koje se bio posvetio, pošto se po svršenom fakultetu nije hteo primiti državne službe, već je i dalje stajao kao javni radnik, tada se zamutiše oblaci nad našom Srbijom, koju neprijatelj htede poniziti i osramotiti – jedan je od zapisa posvećen Dimitriju.

Blic / Vladimir Lojanica