SRPSKI SPARTANCI Ovo nestvarno junaštvo naše vojske je 105 godina bilo ZABORAVLJENO!
U istoriji Srbije bilo je, nažalost, strašnih ratnih stradanja. Dvadeseti vek je bio prepun takvih, za mnoga se zna, ali je jedno herojstvo umalo ostalo zaboravljeno.
Posle oslobađanja Balkana od osmanske vlasti 1912, dotadašnji saveznici nisu mogli da se dogovore oko razgraničenja. Zato je nedugo posle Prvog balkanskog rata, u leto 1913. otpočeo Drugi, kada je Bugarska bez zvanične objave ratnog sukoba napala srpsku vojsku na Bregalnici, a Grke nešto južnije.
Iako je trajao svega 32 dana, taj strašni sukob prouzrokovao je oko 16.500 srpskih žrtava, a možda i najveće herojstvo izveli su vojnici Timočke divizije drugog poziva na vrhu znanom kao „Orlov bair“ (nazivan još i „Orla bair“, i „Orli bajir“).
Drugopozivci su bili ljudi od 32 do 38 godina. Nisu „udarna pesnica“ vojske, to je bio prvi poziv (od 21. do 31. godine). Nisu imali ni najbolje oružje, to je davano „prvopozivcima“. Ni najbolju odeću, ni obuću. Ali su bili regularna vojska Srbije, organizovana upravo po takvom, starosnom sistemu. I regionalnom. Po četiri puka od po dve, tri hiljade ljudi, činili su diviziju drugopozivaca. A Timočku diviziju drugog poziva činili su ljudi iz Negotina, Knjaževca i Zaječara.
Kada je počela Bregalnička bitka, Bugari su pokušavali da unište srpsku vojsku kroz centar, gde se između ostalih istakao i Gvozdeni puk, nazvan tako upravo od neprijatelja zbog svog tadašnjeg junaštva, kao i sa severne strane. Ali, istovremeno, čelni ljudi bugarske vojske hteli su da sprovedu u delo lukav plan: želeli su da srpske snage opokole sa juga, kako bi ih zbrisali. „Obuhvat“, kako se to u stručnoj vojnoj terminologiji kaže, jedno je od najboljih načina da se neprijatelju zada udarac od kog oporavka nema. I, upravo su u taj obuhvat krenule velike bugarske snage, sa južne strane mesta sukoba
Na toj, južnoj strani, ostavljena je od strane srpske komande samo Timočka divizija II (rimskim brojevima obeležavano je u srpskoj vojsci da li je u pitanju jedinica sastavljena od prvopozivaca, drugopozivaca ili trećepozivaca). Naspram sebe je Timočka II imala tri i po puta jačeg neprijatelja.
A onda, četiri dana, maltene bez hrane i sna, trajala je bitka. Nisu hteli ti drugopozivci iz Negotina, Knjaževca i Zaječara da prepuste Orlov bair, jedan tako mali, jedan tako važan vrh kod Krivolaka, blizu Kavadarca, vrh preko kog je vodio najbliži put ka ostalim srpskim snagama. I, iako su ginuli u stotinama, zaključno sa 2. i 3. julom sprečili su da Bugari obuhvate sa juga centar srpske armije. Povukli su se na kraju, ali je tada već bilo kasno za bugarski plan: centar naše vojske, kao i njeni severno postavljeni delovi, kontaofanzivom je slomio neprijatelja, što je omogućeno jer nije došlo do obuhvata sa juga.
Bio je to jeziv jul 1913, sa više desetina hiljada mrtvih. A onda, kako je to sredinom prošlog veka zabeležio vojni istoričar Savo Skoko:
„Devet meseci kasnije, na samom vrhu vrha Orlovog baira nađeno je oko 200 leševa srpskih i bugarskih vojnika, od kojih znatan broj u stojećem stavu uzajamno probodeni bajonetima, što najrečitije govori o drami koja se te noći odigrala na ovom položaju“.
U istorijskim udžbenicima spominju se Leonida i njegovih 300 Spartanaca koji su se hrabro borili sa Kserksom i Persijancima, ali požrtvovanje Timočke II na vrhu Orlov bair, i to da bi se ostatak vojske spasao propasti, vredan je ne samo smeštanja u udžbenike, već i večnog sećanja.
Uostalom, srpskih vojnika je na tom položaju bilo tri i po puta manje. Kada su brojni drugopozivci izginuli, ranjenom majoru Rakeliću pridružili su se graditeljska, „pionirska“ četa, telefonisti i pomoćno osoblje štaba. I izginuli su. Skoro svi. Od 4.000 koliko ih je pošlo da ne dozvoli da Orlov bair padne, živih i zdravih ostalo je 530. Ali, sa vrha su se povukli tek kada su Bugare osujetili u njihovom planu.
Blic / Darko Nikolić