Trava na krovu, potok u kući
Čari građevine u kineskom stilu u Šljivovici pod Zlatiborom
Šljivovica – Kuća usred livade u kineskom stilu gradnje, a na njenom krovu – trava. Dva puta godišnje penje se domaćin na krov da ručnom kosom pokosi naraslu travu. Ona mu je, kaže, odlična izolacija.
Ta neobična građevina, naravno, nije u Kini niti u područjima koja zime ne poznaju. Evo je pod Zlatiborom, u selu Šljivovica, nazvanom po rakiji.
A oko ove kuće celo je etno-domaćinstvo u malom: minijaturne rukom pravljene brvnare salaša, ambara, mlekara, štale, vodenice… Čak su i koze i živina ovde u minijaturi, posebne rase.
Sve ovo delo je domaćina kuće Milana Kostadinovića (54), majstora za drvo iz Šljivovice. Što vidi taj napravi, zlatne ruke ima, vele u selu za njega. Namerio Milan, samac u svom domaćinstvu, da mu kuća i okućnica budu nešto posebno, pa nije žalio truda. Po struci je drvni tehničar, na ulazu u to neobično imanje ima s ortakom firmu koja se bavi preradom drveta.
– Pre desetak godina na ovoj našoj livadi, pokraj reke Sušice, rešim da napravim kuću. Plac ravan i šumarci okolo, a sve blizu: barska pruga, magistralni put ka Mokroj Gori, industrijska zona u Braneškom polju, pomenuta rečica. Graditeljske poslove radim sam, celu kuću i sve oko nje – počinje priču Kostadinović.
Poput kakvog čardaka, u kineskom stilu („eto, tako sam izabrao”) napravio je kuću: ozidao blokovima i obložio drvetom, sav nameštaj sam napravio. Na svaki od tri dela njenog krova naneo je naslage zemlje od 12 centimetara, pa u zemlju zasadio travu.
– Vodom iz kuće kroz cevi navodnjavam taj travnjak na krovu. Od proleća do jeseni tu raste trava, a kad izgura na pola metra, pokosim je, kao livadu ispred kuće. Kako mi je pokošena okućnica, tako je i krov. Time sam, uz neobičan izgled, dobio i bolju izolaciju kuće nego od drugih prirodnih materijala. Ni grad ne može da izlupa krov s travnjakom, u kući je leti hladnije, a zimi toplije. Kiša ne prolazi, jer sam ispod zemlje iz koje trava niče stavio tri izolacije. Kuća je neobična i po tome što sam napravio da unutra protiče potočić, cevi od obližnjeg bunara provukao kroz hodnik ovalnog oblika – priča nam Milan.
Rodio se on dva kilometra odatle, u drugom delu sela gde mu sada žive roditelji. Na tom roditeljskom imanju postoje stare seoske građevine, kakve je Milan poželeo da ima i u svom domaćinstvu, pored „kineske kuće”. Ali u minijaturi, tri puta manje od postojećih.
– Uz kuću sam, nalik na one velike, napravio nekoliko malih brvnara. Tako je vodenica, na primer, dimenzija 1,3 metra sa 90 centimetara, u mini-izdanju su i druge pomoćne građevine. Zato imam i tri male koze kamerunske rase, taman tolike da stanu u malu štalu. I kokoši su mi male, sve su cvrcini, kako ih zovu. A imam na imanju i ribnjak pastrmke (normalne veličine) sa 7.000 komada, kao i jezero sa domaćom ribom krkušom i klenom. Toga ne bi bilo bez reke Sušice koja ovuda protiče – dodaje naš sagovornik.
Pa dobro, kažemo mu dok nam pokazuje ovo što je stvorio, zar majstor zlatnih ruku, kakav je on, mora da živi sam. Gde je ovde ženska ruka, dobra domaćica da ove posebnosti oplemeni: – Eh, bilo je mnogo prilika za ženidbu. Ali ne dam se prevariti. Ko zna da li bih onda sve uspeo ovako da napravim. Šalim se, naravno, ni od ženidbe ne bežim. Videćemo – kaže uz osmeh Milan Kostadinović.
Politika / Branko Pejović