Trava na krovu, potok u kući

Čari građevine u kineskom stilu u Šljivovici pod Zlatiborom

Šlji­vo­vi­ca – Ku­ća usred li­va­de u ki­ne­skom sti­lu grad­nje, a na nje­nom kro­vu – tra­va. Dva pu­ta go­di­šnje pe­nje se do­ma­ćin na krov da ruč­nom ko­som po­ko­si na­ra­slu tra­vu. Ona mu je, ka­že, od­lič­na izo­la­ci­ja.

Ta neo­bič­na gra­đe­vi­na, na­rav­no, ni­je u Ki­ni ni­ti u pod­ruč­ji­ma ko­ja zi­me ne po­zna­ju. Evo je pod Zla­ti­bo­rom, u se­lu Šlji­vo­vi­ca, na­zva­nom po ra­ki­ji.

A oko ove ku­će ce­lo je et­no-do­ma­ćin­stvo u ma­lom: mi­ni­ja­tur­ne ru­kom pra­vlje­ne brv­na­re sa­la­ša, am­ba­ra, mle­ka­ra, šta­le, vo­de­ni­ce… Čak su i ko­ze i ži­vi­na ov­de u mi­ni­ja­tu­ri, po­seb­ne ra­se.

Sve ovo de­lo je do­ma­ći­na ku­će Mi­la­na Ko­sta­di­no­vi­ća (54), maj­sto­ra za dr­vo iz Šlji­vo­vi­ce. Što vi­di taj na­pra­vi, zlat­ne ru­ke ima, ve­le u se­lu za nje­ga. Na­me­rio Mi­lan, sa­mac u svom do­ma­ćin­stvu, da mu ku­ća i okuć­ni­ca bu­du ne­što po­seb­no, pa ni­je ža­lio tru­da. Po stru­ci je drv­ni teh­ni­čar, na ula­zu u to neo­bič­no ima­nje ima s or­ta­kom fir­mu ko­ja se ba­vi pre­ra­dom dr­ve­ta.

– Pre de­se­tak go­di­na na ovoj na­šoj li­va­di, po­kraj re­ke Su­ši­ce, re­šim da na­pra­vim ku­ću. Plac ra­van i šu­mar­ci oko­lo, a sve bli­zu: bar­ska pru­ga, ma­gi­stral­ni put ka Mo­kroj Go­ri, in­du­strij­ska zo­na u Bra­ne­škom po­lju, po­me­nu­ta re­či­ca. Gra­di­telj­ske po­slo­ve ra­dim sam, ce­lu ku­ću i sve oko nje – po­či­nje pri­ču Ko­sta­di­no­vić.

Po­put ka­kvog čar­da­ka, u ki­ne­skom sti­lu („eto, ta­ko sam iza­brao”) na­pra­vio je ku­ću: ozi­dao blo­ko­vi­ma i ob­lo­žio dr­ve­tom, sav na­me­štaj sam na­pra­vio. Na sva­ki od tri de­la nje­nog kro­va na­neo je na­sla­ge ze­mlje od 12 cen­ti­me­ta­ra, pa u ze­mlju za­sa­dio tra­vu.

– Vo­dom iz ku­će kroz ce­vi na­vod­nja­vam taj trav­njak na kro­vu. Od pro­le­ća do je­se­ni tu ra­ste tra­va, a kad iz­gu­ra na po­la me­tra, po­ko­sim je, kao li­va­du is­pred ku­će. Ka­ko mi je po­ko­še­na okuć­ni­ca, ta­ko je i krov. Ti­me sam, uz neo­bi­čan iz­gled, do­bio i bo­lju izo­la­ci­ju ku­će ne­go od dru­gih pri­rod­nih ma­te­ri­ja­la. Ni grad ne mo­že da iz­lu­pa krov s trav­nja­kom, u ku­ći je le­ti hlad­ni­je, a zi­mi to­pli­je. Ki­ša ne pro­la­zi, jer sam is­pod ze­mlje iz ko­je tra­va ni­če sta­vio tri izo­la­ci­je. Ku­ća je neo­bič­na i po to­me što sam na­pra­vio da unu­tra pro­ti­če po­to­čić, ce­vi od obli­žnjeg bu­na­ra pro­vu­kao kroz hod­nik oval­nog ob­li­ka – pri­ča nam Mi­lan.

Ro­dio se on dva ki­lo­me­tra oda­tle, u dru­gom de­lu se­la gde mu sa­da ži­ve ro­di­te­lji. Na tom ro­di­telj­skom ima­nju po­sto­je sta­re se­o­ske gra­đe­vi­ne, ka­kve je Mi­lan po­že­leo da ima i u svom do­ma­ćin­stvu, po­red „ki­ne­ske ku­će”. Ali u mi­ni­ja­tu­ri, tri pu­ta ma­nje od po­sto­je­ćih.

– Uz ku­ću sam, na­lik na one ve­li­ke, na­pra­vio ne­ko­li­ko ma­lih brv­na­ra. Ta­ko je vo­de­ni­ca, na pri­mer, di­men­zi­ja 1,3 me­tra sa 90 cen­ti­me­ta­ra, u mi­ni-iz­da­nju su i dru­ge po­moć­ne gra­đe­vi­ne. Za­to imam i tri ma­le ko­ze ka­me­run­ske ra­se, ta­man to­li­ke da sta­nu u ma­lu šta­lu. I ko­ko­ši su mi ma­le, sve su cvr­ci­ni, ka­ko ih zo­vu. A imam na ima­nju i rib­njak pa­strm­ke (nor­mal­ne ve­li­či­ne) sa 7.000 ko­ma­da, kao i je­ze­ro sa do­ma­ćom ri­bom kr­ku­šom i kle­nom. To­ga ne bi bi­lo bez re­ke Su­ši­ce ko­ja ovu­da pro­ti­če – do­da­je naš sa­go­vor­nik.

Pa do­bro, ka­že­mo mu dok nam po­ka­zu­je ovo što je stvo­rio, zar maj­stor zlat­nih ru­ku, ka­kav je on, mo­ra da ži­vi sam. Gde je ov­de žen­ska ru­ka, do­bra do­ma­ći­ca da ove po­seb­no­sti ople­me­ni: – Eh, bi­lo je mno­go pri­li­ka za že­nid­bu. Ali ne dam se pre­va­ri­ti. Ko zna da li bih on­da sve us­peo ova­ko da na­pra­vim. Ša­lim se, na­rav­no, ni od že­nid­be ne be­žim. Vi­de­će­mo – ka­že uz osmeh Mi­lan Ko­sta­di­no­vić.

Politika / Branko Pejović