ŠLJIVOVICA OSTALA BEZ ŠLJIVE „Flaša ljute otvara sva vrata, a ako ne rodi ni dogodine, s čim ćemo ići kod doktora?“

Kute dokoni lampeci po šupama zlatiborskog podbrđa, loša godina nije dala ni kap meke da potekne, a kamoli da se koji kazan prepeče. A proletos šljiva dobro ponela, ali saseče je mraz.

Zbegovima što umakoše Turcima iz Crne Gore i Hercegovine svidela se udolina ispod Zlatibora. U taljigama kojim u Miloševu Srbiju poneše pokućstvo behu i svežnji šljivovih mladica. Naseliše pustu pitominu, a kad za koju godinu poplaveše bašče, nazvaše je Šljivovica.

Zadesi Šljivovce ono što nikad nije – hiljade stabala madžarke, jakljanke, čačanskih lepotica, a na njima nijedne voćke. Šljivovica ostala bez šljive.

– Dešavalo se slabo rodi, pamtim i kad je pola sela do vrha punilo kace, a druga polovina nije imala ni za teglu džema, ali da nigde nema nijedne, to se niko ne seća – Radoje Stanić Pintor pokazuje grane sa kojih nije imao šta da otrese.

Da Šljivovci vole da cugnu – vole, ali prepečenica je ovde više od bekrijske municije. Rakija je ogledalo kuće, izvor prihoda, grb, lozinka i vizitkarta sela.

– Teško koja vrata će Šljivovac otvoriti ako ne ponese flašu ljute. Dođeš kod doktora, a on: „Aaa, Šljivovac, ti imaš dobru rakiju“! Pršutu i odbiju, ali rakiju – jok. Šta ako šljiva ne rodi ni naredne, čime ćemo pred doktore? – rezonuje Radoje.

I pored loše sezone, zaliha ima jer je šljiva, na sreću, dobro rodila 2014. godine
Zalihe presahle nisu. Dobro bilo rodilo 2014, pa i danas ima šta da se krčmi od tadašnjeg berićeta.

– Ako šljiva izda i dogodine, Šljivovci će po šljivovicu morati u prodavnicu – veli starina Aleksandar Lekić.

Prihvatio se gusli… Ni ep, ni žalopojka…

„Oooj, Šljivovci, stare kazandžije, a i kavgadžije, jeste l’ dosta ispekli rakije, ispekli smo i ljute i meke, prodajemo s one strane reke, mi rakiju, oni borove…”

Neće skoro Šljivovci prodavati preko reke, niti će ko dogodine, na ovdašnjoj Rakijadi izneti „berbu 2017”.

Nije bilo vašara, bije glas Šljivovce, na kojem nisu zapodenuli tuču. A curice volele kavgadžije. Ko prvi potegne pesnicu – devojka njegova.

– Jesenas nismo mnogo drugovali jer niko nije ložio „veseli stroj“. Još mu tepamo i „obradin“, ali nas ove godine obradovao nije. A običaj je kad se peče rakija – gde lampek tu i družina – vele Šljivovci pred seoskom prodavnicom.

Besposlenog „obradina“ grli Kosta Kaljević, sabira da je lane ispekao sto kazana.

– Voda kad kapne na zemlju neće nestati, opet će se pojaviti negde, a rakija kad se prospe, zauvek iščezne. To je dokaz… A đe si čuo da je voda dobra za cirkulaciju i želudac? – razvija đed teoriju.

Prekorno gleda u bagremovo bure.

– Dušmanin! Upije drvo rakije k’o u bunar da sipaš, loče li loče, kao da zna da nemam šta da dospem – sad se bavi teorijom zavere.

Ima godinu i po kako Antonije Bondžulić, vozač u penziji, ne okuša alkohol. Ne pije otkad ga, dok se vraćao sa Rakijade, zaustavila policija. Jedan promil što očita dreger pokušao je da objasni „da nije bio na Olimpijadi nego na Rakijadi“.

– Šljivovica bez šljive, kao i profesionalni šofer koji je prošao svet uzduž i popreko i bez dozvole ostao na seoskom putu, 150 metara od kuće – osta Bondžulić da traži plavu kovertu zbog koje je prestao da pije.

Blic / Vladimir Lojanica