DANE KORICA EKSLUZIVNO za PressLider: SPORT mi je dao sve u ŽIVOTU!
Na veliko zadovoljstvo i čast redakcije PressLider, sportska legenda jugoslovenske i srpske atletike Danijel Dane Korica, ispričao nam je nesvakidašnju priču o svom putu ka uspehu
„Kada sam ja počinjao da treniram sve je bilo je drugačije i besplatno, od članstva u klubu do opreme. Da se naplaćivalo kao sada ja sigurno ne bih ušao u sport jer je moja porodica bila jako siromašna“, počinje svoju priču Korica.
„Rođen sam u siromašnoj seoskoj porodici kao jedno od šestoro dece. Živeli smo samo od poljoprivrede što je podrazumevalo puno posla kako leti tako i zimi. Bio sam nežnog zdravlja. Zbog skromnih uslova života i neadekvatne odeće dobio sam vodu u kolenima. Otac me je vodio po bolnicama, počev od Zagreba gde su mi stavili gips na noge pa do Lovrana kod Opatije, gde sam hospitalizovan. Lečenje je bilo mukotrpno, bolno i trajalo je dugo. Tu u Lovranu sam završio 5. razred osnovne škole. Moje oboljenje je zahtevalo ležanje u gipsanom koritu uz svakodnevno izvlačenje tečnosti iz kolena. Gipsanog okova su me oslobodili nakon malo više od šest meseci. Na mojim nogama nije bilo mišića već samo kosti. Zatim sam dobio tuberkulozu pluća i moj boravak u bolnici bio je produžen bez roditelja i bez ikoga svog u blizini“, prisećajući se svakog trenutka svog detinjsva priča za PressLider legendarni atletičar.
U bolnicu u kojoj je ležao svakodnevno su donosili „Sportske novosti“ časopis koji je, kako kaže, redovno čitao jer je bilo tekstova o našim sportistima.
„U to vreme najviše uspeha kao atletiča je imao Franjo Mihalić. Ja sam se divio njegovim pobedama i uspesima. Poseban utisak na mene je ostavljao natpis -Jugoslavija- na njegovoj trenerci. Tada sam počeo da osećam veliku želju da se bavim sportom, kao i da jednog dana taj isti natpis stoji na mom dresu“.
Po povratku sa lečenja u rodnu kuću počeo je da trči noću po prašnjavim seoskim putevima.
„Rekao sam roditeljima da želim da treniram atletiku kao Mihalić čemu se otac protivio, ali ja se nisam predavao. Trčao sam po šumama da me niko ne vidi, a oni koji su me viđali čudili su se i prijavljivali me mojim roditeljima. Zimi sam trčao u šorcu jer trenerku nisam imao, a leti bos. Tako trenirajući razgibao sam noge i upisao se u klub koji se formirao u Kutini. Dobio sam opremu i patike što je za mene bila veoma značajno. Kuća je bila udaljena 5 km od stadiona pa sam kroz šumu trčao do treninga i nazad, nekada i dva puta dnevno. Bio sam nižeg rasta i slabije konstitucije od svojih drugova iz klubu. Na školskom takmičenju osvojio sam 2. mesto što mi je dalo “krila”. Na trci u Dugoj reci kod Karlovca zauzeo sam 19. mesto trčeći u kopačkama, dok su ostali takmičari na svojim nogama imali obuću za ovu vrstu sporta“, sa ponosom priča Korica.
Korica kaže da je upoznavanjem svog idola Mihalića počeo sve više da napreduje. Kao trener slao mu je planove za trening na kućnu adresu. „O meni je počelo da se piše u novinama iz kojih je moj otac saznao da sam ja otkriće atletike. To mi je omogućilo da, kada završim svoje obaveze u kući i na poljoprivredi, mogu slobodnije da treniram“.
Kada je završio osnovnu školu otišao je na zanat gde je radio u fabrici čađi, gline i kreča.
„Otac nije imao para da plati da budem majstor i da odem na bolji zanat. U to vreme je postojalo dualno obrazovanje, tri dana sam radio u fabrici, dva dana išao u školu.Tri godine je trajao zanat, a svaki dinar sam odvajao za hranu i kupovinu opreme. Radio sam od 6 sati, vraćao se kući crn od čađi, ali mi nije bilo teško da nakon toga odem na trčanje. Maštao sam da postanem veliki sportista, da se pojavim na Olimpijadi, da pobeđujem, da se piše o meni, da se himna svira u moju čast, da afirmišem moju zemlju. Borio sam se da ne budem samo brojka. Onda mi se sve to i ostvarilo, jer sam nakon deset godina dospeo u reprezentaciju Jugoslavije. Na Balkanskim igrama u Atini osvojio sam bronzanu medalju, nosio trenerku Jugoslavije, što je za mene bio veliki uspeh“.
Tokom služenja vojnog roka, general Miloš Šumonja, tadašnji predsednik atletskog Saveza Jugoslavije, ubacuje ga u sportsku četu u Beogradu, gde je, kako kaže, imao veoma dobre uslove i odličan tretman za treniranje.
„Nakon vojnog roka otišao sam u Crvenu Zvezdu. Bio sam udaljen od kuće 350 km, morao sam da zarađujem kako bi imao od čega da živim. Počeo sam da radim kod majstora koji je popravljao taksimetre. Stanovao sam privatno, trenerke sušio ispod ćebeta jer nije bilo dozvoljeno drugačije, da bih išao na trening, pa opet na posao. Nekada se dešavalo da mi večera budu samo hleb i mleko. Pet godina sam radio kod njega, gde sam završio zanat za mehaničara i uporedo trenirao punom parom. Nije bilo lako, ali je postojala jaka volja da se borim za ono što sam želeo. Nisam smeo da se vratim kući a da ništa nisam uradio. Čak sam i u radnom kombinezonu išao na trke. Radio sam i po kiši i po snegu, osećao veliki umor, ali nisam odustajao“.
Kako je uobičajeno kod sportista pojavila se stagnacija u njegovoj sportskoj karijeri, kada su svi mislili da je sa svoje 22 godine završio sa atletikom.
„Profesor fakulteta sporta Dragan Petrović postaje moj trener uz pomoć koga sam, već naredne godine, počeo da obaram rekorde Jugoslavije. Rekao mi je da nesmem više da radim težak fizički posao, jer to nije dobro za profil sportiste kakav sam postao“.
Dane Korica upisuje DIF i uz pomoć svojih drugova uspeva da uđe u sve ono što je za njega u tom trenutku bilo strano.
„Bilo mi je teško da studiram, jer iz majstorske radionice došao u intelektualnu sferu. Sa trka sam dolazio na ispite. Borio sam se da ne izgubim godinu. Kada sam išao na pripreme nosio sam knjige sa sobom i davao ispite u roku. Profesori su bili iznenađeni mojom spremnošču na ispitima, jer su me dan pre toga gledali kako učestvujem na trkama. Ništa me nije sprečilo da fakultet završim za četiri godine“.
Korica nastavlja da niže uspehe, učestvuje na Prvenstvu Evrope osvajajući dva puta 4. mesto, zatim osvaja tituulu Prvaka sveta u Moskvi na 10 hiljada metara.
„Bio sam učesnik Olimpijade u Minhenu. Nije bilo trke u kojoj nisam pobedio, ali naravno da je bilo i onih koje sam gubio. Oborio sam rekorde Jugoslavije 1971. godine koje, nakon 47 godina, još uvek niko nije oborio.Uvek su mi pričali da Kenijci ne mogu da se pobede, a ja sam i to uspeo. Dokazao sam da je to moguće, ali moraš trenirati kao oni da bi ih pobedio. Svi mogu da budu pobeđeni. Pobede su bile veliki stimulans za mene“.
Ono što je ovom sjajnom sportisti ostalo u sećanju kao nešto posebno bila je pobeda na stadionu Crvene zvezde. Pred više od sto hiljada gledalaca igrala se utakmica izmneđu Zvezde i Benfike.
„Šekularcu i Bori Kostiću je to bila utakmica kojom su se opraštali od karijere. Poluvreme je bilo predviđeno za održavanje trke na 5000 metara u kojoj sam učestvovao. Protivnici su mi bili Francuz koji je bio drugi u Evropi i Bugarin koji je bio prvak Evrope. Imao sam veliku tremu jer su mi došli trkači bolji od mene, a ja sam imao neopisivu želju za pobedom. Jedva sam čekao start, a publika je klicala Dane, Dane, pa kako da ne pobedim, morao sam. U finišu trke, za pola koraka ulazim u cilj pre Francuza koji nije mogao da veruje da je pobeđen od mene. Zvezda je bila poražena od Benfike, a naslov u sutrašnjim novinama je bio – Dane Korica spasio svečanost-„.
Za svakog sportistu rastanak od karijere je bolan, a Dane Korica kaže da se taj osećaj može uporediti sa prestankom života ili zatvorenom knjigom, koji je on teško podneo. Sportsku karijeru zamenjuje radom sa mladima, kao trener i selektor, i radnim angažovanjem u institucijama sporta.
„Savez na lokalu je vrlo važan, ako ga nema onda nema sporta. Lokalne samouprave ne misle puno na sport, pa su klubovi prepušteni sami sebi. Čačak je veliki sportski grad, drago mi je da imaju oformljen SS koji bi sam mogao da napravi dve tri manifestacije. Na primer, lepo bi bilo videti decu kako trče kros čačanskim ulicama i još puno toga“, istakao je Korica.
Na pitanje šta bi poručio sportistima i sportskim radnicima Dane Korica je rekao sledeće:
„Nema dileme kada je sport u pitanju. Sport mi je dao sve u životu. Meni je cilj bio da izađem iz anonimnosti. Što više se baviti sportom uz redovno učenje i idenje u školu. Ponesite knjige na pripreme. Šta će biti ako se ne završi škola, sport kratko traje? Trener koji kaže da se ne mora ići u školu nije pedagog. Obrazuj se, pa idi na trening. Rad i samo rad, sve se može. Ne ići u školu je zločin. Sve se stigne, ali prvo uradite nešto za sebe!“
PressLider / Marina Trmčić
Ovaj tekst je deo medijskog projekta “Znanju na znanje 2017“ koji PressLider organizuje u okviru konkursa Grada Čačka za osvarivanje javnog interesa u oblasti javnog informisanja u 2017.godini. Stavovi izneti u podržanom medijskom projektu nužno ne izražavaju stavove organa koji je dodelio sredstva.