Lepinje i ćevapi u Mahovoj pekari 120 godina

Prijepolje – Kad nešto na našim nemirnim prostorima traje 120 godina i svemu odoli, pa je i sada na dobrom glasu, pažnju zavređuje. Takva je poznata Mahova pekara u Prijepolju, kod Sahat kule. U njoj se mirisi vrućeg peciva i tek isprženih ćevapa slažu u jedan poseban, neodoljiv za generacije sladokusaca. I danas nastaje u staroj peći, po tradiciji dužoj od veka.

Narod Polimlja nekad je rado svraćao u ovu neveliku pekaru-ćevabdžinicu kod majstora Maha Mujagića. Pekao je on hleb i lepinje u zidanoj “turskoj“ peći na drva, pravio dobre ćevape u lepinji (obično se služi pet ili deset, “petica“ i “desetka“), uvek je bilo mušterija. Prolazila su vremena, a vrednom Mahu posao nikad nije stao. Pola veka je tako radio i porodicu izdržavao, sve do smrti s kraja osamdesetih.

Pre dvadesetak godina Prijepoljac Salko Bajramović, čiji je otac Huso, takođe pekar, nekad dolazio na ispomoć kod Maha Mujagića dovodeći Salka da gleda kako nastaju hleb, lepinje i ćevapi, reši da nastavi tradiciju pekarstva i Mahove pekare.

– Nisam u mladosti ni sanjao da ću se baviti očevim zanatom. Bio sam i na studijama u Beogradu, ali je zov zavičaja ipak bio jači, vratio sam se u Prijepolje. Uzeo u zakup Mahovu pekaru, rešio da vratim autentičan izgled i recepturu. Obnovio sam rad na zidanoj “turskoj“ peći, počeo da pravim lepinje, hleb i ćevape na način kako se to ovde od davnina radilo – kazuje za naš list Salko Bajramović.

Nikad nije krio recept za ove ćevape: najbitnije za njih je dobro juneće meso, koje poveže s brašnom, bez veštačkih dodataka.

– Dolazili su mi neki roštilj majstori pa nudili da od 100 kilograma mesa dobijem 160 kilograma smeše za ćevape. A moja receptura od 100 kg mesa daje 110 kg smeše. Zahvalim se takvim, svi znaju da su u Mahovoj pekari ćevapi zaista od mesa. Teško je danas naći dobre ćevabdžije i pekare, pogotovo za teže uslove rada u ovoj pekari gde je stara zidana peć – veli Salko koji ćevape u lepinjama služi uz kajmak i luk, po želji.

Ovde nema kečapa, majoneza i drugih novotarija. A najponosniji je, kaže, kad mu svrate Sarajlije i pohvale mu ćevape rečima da su bolji nego na Baščaršiji.

Pecivo peče ložeći hrastova drva, kao nekad, jer od njih ostaje ćumur koji upotrebljava za roštilj. Pravi i komplet lepinje (punjene kajmakom, jajetom i “močom“ od pečene jagnjetine), neke kafane njima snabdeva. Mahova pekara je poznata i po takozvanim pitaljkama, lepinjama koje se peku u vreme ramazanskog posta: dobrostojeći Prijepoljci doniraju pravljenje određenog broj pitaljki koje se u ovoj pekari tada besplatno dele sugrađanima.

Salko ovde radi s nekoliko zaposlenih, a u posao su uključeni i Salkova supruga Mirela i sin Amer. Bio je nekad Amer perspektivan fudbaler, ali se opredelio da ipak nastavi porodični pekarski zanat.

I radiće, tako, Mahova pekara još ko zna koliko, jer mnogi bi da probaju “peticu“(košta 125 dinara) ili “desetku“(250 dinara) u njoj napravljene. Svraćaju i mnogi putnici u tranzitu, katkad skrenu s magistrale u centar Prijepolja samo da osete ove poznate ukuse i mirise. Pričaju ovde o nekim stalnim gostima Beograđanima koji vozeći na dugom putu od svog grada do mora ne žele da ručaju pre Prijepolja, da bi obavezno svratili u Mahovu pekaru na ćevape u lepinji.

Politika / Branko Pejović