Klizanje od zaleđene bare do gradskog trga

Užice – Kad studen zimska stegne u Užicu mladi se (katkad i poneko stariji) zabavljaju klizanjem na klizalištu u centru grada, na prostoru Trga partizana.

Jeftina je karta(150 din bez vremenskog ograničenja), klizaljke se dobijaju uz kartu, a led se uz savremene tehnologije lako ne otapa. Uz to i moderna muzika, druženje napolju, sve lako i dostupno. Nema, međutim, previše mladih na ovom gradskom klizalištu – kafei i kladionice znatno su posećeniji.

A ko zna šta bi dale ranije generacije užičkih zaljubljenika u klizanje da su imale ovakve uslove za bavljenje ovim “belim sportom“. Počinjali su oni uz snalaženje i na zaleđenoj bari, u vunenom džemperu i smrznutih ruku bez rukavica, s klizaljkama iz “domaće radinosti“… Ali su ipak klizali masovno i sa uživanjem.

O tim predratnim vremenima živo svedoči kultna knjiga “Užički amarkord“ Dejana Malenkovića. Na osoben način ona slikovito i nostalgično opisuje predratno Užice, varoš s dušom koja nije imala solitere, a negovala je prave vrednosti i poštovala svakog ko nešto zna.

Klizanje je, beleži “Užički amarkord“, ovde počelo pre Velikog rata, kada su “iz Preka“ u Užičku gimnaziju prispeli mladi profesori Srbi: profesor Macura, Stevan Malenković, Živojin Radulovački i Milan Dragosavljević, kao i emigrant iz Češke nastavnik fiskulture Josif Jehlička. Primetili su da u Užicu postoje pogodni uslovi za umetničko klizanje, tada posebno razvijeno u Beču, gradu njihovih studentskih dana.

‘‘Oaza između užičkih brda po kojoj se moglo uživati u čarima ovog ‘belog sporta’ nalazila se ispod Dovarja na širokom i prostranom platou Begluka. Tu se prostirala istoimena bara koja je zauzimala sav onaj prostor na kome se danas nalazi stadion FK Sloboda… Bara u Begluku se ledila svake zime, a pomenuti došljaci ‘iz Preka’ su odmah uočili da ovde u zemlji njihovih ideala Srbiji mogu uživati sva zadovoljstva ovog sporta“, piše u Malenkovićevoj knjizi.

Sa ostarelim komšijom Strajinom dogovore da on svake večeri s nekoliko kanti vode ledi i poravnava ovo prirodno klizalište. Za njegov trud je od petorke profesora kao dnevnicu dobijao jedan dinar. Strajinovi novčani prihodi su u tim zimskim danima bili izravnani sa boljim penzijama. A pred balkanske ratove ovim profesorima se u klizanju pridružuju Užičani koji su studirali u inostranstvu, pa i pojedine zanatlije,

“Šli-šue, odnosno klizaljke onog vremena bile su po svom obliku slične ovom današnjem rekvizitu, s tim što su se specijalnim ključem uz pomoć šrafova pričvršćivale na svaku vrstu kožne duboke cipele, a kupovale su se prema dužini stopala svakog pojedinca“.

Posle Velikog rata dolazi do urbanizacije ovog kvarta, kada je isušena i nasuta beglučka bara. Pa se klizanje sa ove zaleđene piste preselilo na užičke staze i drumove, po kojima su zimi već uveliko jurile ligure, bobovi i sanke. Promenjene su i klizaljke: umesto nekadašnjih skupih, između dva rata su pravljene one iz “domaće radinosti“, čiji je tvorac bio livac iz naselja Carina Petar Avramović zvani Čikiriz. Poluovalni drveni saonici, potkov čiju je prednju stranu savijao poput nosa na opancima, kanap da se te sličuge pričvrste za nogu. Na zaleđenim carinskim sokacima bi ih ispitivao. Mnogi su potom kao Čikiriz sami pravili takve klizaljke. Svako naselje imalo je svoje poznate klizače.

Uz ovu temu, u “Užičkom amarkordu“ piše i šta se nekad u Užicu nosilo: na muškoj glavi polucilindri, pa “panama“ šeširi dok su se bakenbardi odnosno zulufi puštali, pa kako su se Užičanke oblačile (tridesetih stižu kratke haljine do “iznad kolena“, a prvu bundu od skupocenog astragana donela je jedna užička snaha iz Bačke 1919.), u kojim mode-salonima su šile damsku garderobu (kod Cane, Bore, Dobrinke, a šivenje “finog veša“u specijalizovanim malim radnjama)…

“Uoči Drugog svetskog rata mušku modu diktira Budimpešta, Šiju se teški, nepoderivi “grombi kaputi“, a dvoredne trenčkote zamenjuju laki nestrukirani ranglan mantili od balon svile… U letnjoj sezoni omladina masovno nosi omiljene “niki majice“ sa kratkim i dugačkim rukavima, a koje su umesto kragne imale jednu kružnu ranflu. Ta ranfla je neupadljivo pokrivala samo donji deo vrata, a isto tako se nalazila na krajevima rukava, bez obzira na njihovu dužinu“, piše Dejan Malenković, pa opisuje tadašnja dešavanja, plaže, balove i kermese, sanke i bobove, prvi užički bioskop, klavir, operu, balet, folklor, konjički sport, bakljade i svašta drugo. Kao svedočenje koliko su se ljudi više družili, redovno okupljali, manire negovali, u običnim stvarima uživali.

Autor teksta: Branko Pejović

Politika, 28.01.2018.