Majstor Žiko ne zna za umor

Uvek je radno u obućarskoj radnji “Simeunović“ u naselju Slanuša u Užicu: posla prilično, mušterije svaki čas ulaze i obuću na popravku donose ili popravljenu preuzimaju.

Gazda ove radnje, stari majstor Živomir Žiko Simeunović(80), i sada neumorno popravlja cipele, čizme, patike… Ne zaostaje za mlađim saradnicima: prima porudžbine, pregleda, krpi, lepi. Ni od dugog rada i poznih godina još se nije umorio – radan je, posvećen, strpljiv.

Majstor Žiko je već 62 godine u tom zanatu, 55 godina u ovoj istoj radnji. Od jutra do večeri. Zdrav i poslu posvećen i u svojoj osamdesetoj, a skroman i odmeren, u ceni usluge uvek umeren. Od kolega poštovan, 20 učenika obučio je u karijeri za ovaj posao. Omiljen među Užičanima, ali nenagrađen od grada u čijoj svakodnevnici je svojim zanatskim umećem trag ostavio.

Svi ga ovde znaju, a o njemu se malo zna. Rodio se u Kruševici kod Lazarevca i na zanat za obućara otišao 1953. godine u Aranđelovac. Tri godine tu učio i kalfa postao. Imao je, seća se, strogog i zahtevnog majstora Savu Milića. Učenik je radio puno i bespogovorno majstora slušao, čik da nešto ne uradi ili zakasni. Nije to kao danas u školi kad je priče mnogo, a znanja malo. Žiko je dnevno morao da prelazi i po 15 kilometara, nekad zimi s vrećom uglja na leđima, neretko trčeći samo da bi na vreme stigao da iskoristi sat pauze za ručak, koliko mu je ostalo između obaveza u školi i u majstorskoj radionici.

– Tada sam se na majstora ljutio, nisam shvatao da je to za moje dobro, a sada mu palim sveću. To stalno trčanje, ozbiljan odnos prema radu i obavezama pomogli su mi da steknem kondiciju i dobro zdravlje, koje me i u ovim poznim godinama služi. Majstor me naučio da budem radan i čvrst čovek – kazuje za “Magazin“ Simeunović.

Ušao je tada on u sve tajne obućarskog zanata, a život ga je u Užice, u to vreme Titovo, doveo 1958. godine, na odsluženje vojnog roka. Pri kraju vojske Žiko se upoznao sa Užičankom Slavkom, s njom otišao zajedno u Aranđelovac gde su se venčali, kasnije dobili dva sina, Miroslava i Milana. Došli su ponovo u Užice 1961. i Žiko se, da izdržava porodicu, kao obućar zaposlio u tadašnjem obućarskom servisu.

– Neumorno sam tu radio i prilično zarađivao. Plaćali su nas po pojedinačnoj normi: koliko napravim pendžeta, fleknica, presvlaka štikli, sitnih popravki toliko me i plate. Bio sam brz u poslu i posvećen, radio šest dana u nedelji od šest ujutro do šest uveče. Ponekad bi, tim tempom, i duplo više zarađivao od kolega obućara u tom servisu.

Ali bio tada državni sistem u privredi, pa rezultat rada vrednih nekad zbog drugih nije vredeo. U servisu, uz obućare, radila i bravarska radnja i hemijsko čišćenje, pa pravili gubitak. Uzalud su šusteri dobro zarađivali, njihova para počela da se preliva gubitašima. – Uzimali nam 30 odsto od plata da namire njihove troškove. Tri meseca tako, pa ja zbog toga rešim da napustim servis. Od te 1963. godine počinje moja vezanost za ovu obućarsku radnju na Slanuši.
Držao ju je tada majstor Rade Dravić, umešan obućar ali već oboleo. Primi on Žika da radi kod njega, a sam prestane da dolazi zbog bolesti. Žiko je od tada samostalno radio, dajući gazdi radnje deo zarade. Posle šest godina rada u njoj, Simeunović je otkupio radnju i njome gazduje već pola veka.

-Za to vreme 20 učenika sam obučio obućarskom zanatu. Prvi od njih, koji je došao na zanat 1966. godine, je Milovan Mitrović, evo ga i sada radi u radnji. S početka je 11 godina ovde popravljao obuću, da bi potom prešao u Valjaonicu bakra gde je bio magacioner, a sada u penziji ponovo radi kod mene, povremeno dolazi i pomaže. Najmlađi učenik takođe radi ovde, zove se Miroslav Travica i 1992. je došao na zanat. Potom se zaposlio pri vojsci, u užičkoj kasarni bio obućar, tamo 11 godina proveo dok kasarnu nisu rasformirali. Vratio se u radnju i evo ga u poslu. S nama radi i moj mlađi sin Milan. Raduje me što je vredan i što je nastavio porodičnu tradiciju – priča nam stari majstor Žiko, dok ga radnici Milovan i Miroslav hvale kao korektnog čoveka pažljivog prema zaposlenima.

Četvorica majstora u radnji “Simeunović“ u svega 18 kvadrata. A police pune cipela (popravljenih ili spremnih za popravku), patika, čizama,. sandala, papuča…

-Užičani sada najčešće popravljaju patike. One su uglavnom lošeg kvaliteta, kao nove brzo se oštete ili odlepe. Nekad su se popravljale cipele i čizme, kožne, mahom ručni rad. Sve je to bilo šiveno, kovano, kvalitetno, dobre proizvode pravile su domaće firme(Borovo, Solid, Beograd i druge). Trebalo je duplo više obućarskog rada. Ali promenila se vremena: blokeje već 35 godina niko ne stavlja na obuću. Umesto njih su fleknice koje brzo propadaju. Kvalitet obuće je od pre možda dvadesetak godina počeo da slabi. Sada je sva lepljiva, nema ništa ni šiveno ni kovano. Plastika je kao materijal zavladala, nezdrava za noge. Mahom je u prodaji obuća kineske proizvodnje koja je jeftina, ali brzo se razlepljuje. Popravljamo, naravno, i to, a prošlih vremena jedino se podsetimo kad neko na popravku donese sačuvane stare kvalitetne cipele – kazuje majstor.

Stalnih mušterija radnja “Simeunović“ ima na stotine. Neki Užičani bezmalo pola veka ovde cipele na popravku donose. Povoljna cena (“da bi imalo posla, a i ne ide mnogo da se naplaćuje kad je narod siromašan “, objašnjava Žiko), precizan rad, poštovanje dogovorenog roka, pažnja prema mušteriji. Četiri obućarske radnje postoje sada u Užicu (u druga vremena bilo ih je znatno više), a ova je s najviše posla i najdužom tradicijom. Simbol je grada, bez gradske nagrade.

– Ma to nije ni važno. Najveća mi je nagrada kada su mušterije zadovoljne – kaže Simeunović, koji je i sada od jutra do večeri stalno u radnji.

Kao uzoran vernik, ipak, ne radi kad je crveno slovo u kalendaru. Tu je tada samo dežurni, da primi i izda obuću. Rekoše nam za njega, jer je skroman pa ne priča o dobročinstvu, da već duže vreme nastoji da kad može pomogne manastiru Vaznesenje u Ovčar Banji: u obnovi, radio je tu i građevinske poslove, obuću manastirskoj čeljadi sređivao…Već 15 godina majstor Žiko je u penziji, sasvim skromnoj (oko 20.000 dinara) uprkos hiljadama popravljenih pari obuće tokom radne karijere. Ali ne predaje se, još vredno radi i radiće, kaže, dok zdravlje bude služilo.

I bilo koga ovde da pitate kakav je majstor Žiko, samo lepe reči čućete o njemu. Vredan radnik, skroman i nenametljiv. Stalni mušterija Užičanin Dragan Zlatić, koga smo zatekli u radnji “Simeunović“, ovo nam reče: – Već decenijama obuću ovde popravljam, cipele donosim, nekad kao fudbaler i kopačke. Žiko je omiljeni stari zanatlija u Užicu. Odličan je u svom poslu, nema ga boljeg u gradu i šire. Za svakog nađe lepu reč, produhovljen je, crkveni čovek. Kamo sreće da nam je više ovakvih majstora, pravih profesionalaca.

Objavljeno 28.1.2018. u “Magazinu“ dodatku “Politike“

Autor: Branko Pejović