Hrabri krojač Mihailo iz sveta tišine

Užičanin, od rođenja bez čula sluha i mogućnosti govora, sam šio i po 100 pantalona mesečno, u rukometu za gluve i nagluve osvajao olimpijska zlata, igrao folklor..

Uži­ce – Ona deč­ja pri­ča o hra­brom kro­ja­ču, oda sna­la­žlji­vo­sti i upor­no­sti, bli­ska je na oso­ben na­čin s ne­sva­ki­da­šnjom ži­vot­nom hra­bro­šću i spo­sob­no­šću užič­kog kro­ja­ča Mi­ha­i­la Mi­li­vo­je­vi­ća (65). Ko­ga ži­vot ni­je ma­zio, od ro­đe­nja je bez slu­ha i go­vo­ra, a uvek se bo­rio i us­peo da do­stig­ne vr­ho­ve u ono­me što ra­di. Pa je ta­kav bo­rac Mi­ha­i­lo, upo­ran upr­kos in­va­li­di­te­tu i uvek na­sme­jan, za­do­bio op­šte po­što­va­nje.

Po­la ve­ka on je vr­hun­ski maj­stor kro­jač, po­znat u ovom gra­du. Ka­žu znal­ci da ni­ko bo­lje pan­ta­lo­ne ne mo­že da sa­ši­je od Mi­ha­i­la, čak i kad se ne do­đe u nje­go­vu rad­nju na pro­bu: do­volj­no mu je sa­mo do­ne­ti ne­ke no­še­ne i on će pot­pu­no iste ta­kve da skro­ji. Šio je ne­kad i po 100 pan­ta­lo­na me­seč­no, iz­dr­ža­vao po­ro­di­cu od ovog po­sla. Ši­je i dru­gu ode­ću, ume­šno i pre­pra­vlja. Ste­kao je pen­zi­ju sa 43 go­di­ne kro­jač­kog sta­ža, ali i sa­da da­ne pro­vo­di u rad­nji. Mu­šte­ri­je re­dov­no svra­ća­ju, a ko­mu­ni­ka­ci­ja s Mi­ha­i­lom ni­je pre­pre­ka: či­ta im on re­či sa usa­na, ru­ka­ma ob­ja­šnja­va, a za­čas i na­pi­še ako druk­či­je ne ide. Na­vi­kli su na nje­ga – po­u­zdan je, pre­ci­zan, jef­tin.

Ne­u­mor­no ra­de­ći u šnaj­de­ra­ju sa ocem Pro­kom (ko­ji je ta­ko­đe bio glu­vo­nem, a vr­stan kro­jač ko­ji je šio ode­la, ka­pu­te i dru­go), us­peo je s kra­ja se­dam­de­se­tih go­di­na pro­šlog ve­ka da po­dig­ne no­vu tro­sprat­nu ku­ću. Ima Mi­ha­i­lo le­pu po­ro­di­cu: su­pru­gu, dve kće­ri ko­je su sa­da uda­te, tro­je unu­ka ko­ji­ma je de­da omi­lje­ni lik. Vo­zač­ki je po­lo­žio još 1976. go­di­ne, pro­me­nio ne­ko­li­ko auto­mo­bi­la, vo­zio ih ši­rom Ju­go­sla­vi­je i po vi­še dr­ža­va Evro­pe bez ijed­nog pro­ble­ma.

Još od škol­skih da­na Mi­ha­i­lo se ba­vi spor­tom, igrao je ru­ko­met za re­pre­zen­ta­ci­ju glu­vih i na­glu­vih, pa osvo­jio dva zla­ta na nji­ho­voj olim­pi­ja­di: jed­no 1981. u Ne­mač­koj, dru­go 1985. u Ame­ri­ci. Go­to­vo 40 go­di­ne je tre­ni­rao taj sport. Pre­ko da­na bi šio, on­da od­la­zio na tre­ning, pa s tre­nin­ga opet za ši­va­ću ma­ši­nu, do ka­sno uve­če. Ra­do je igrao i fol­klor u an­sam­blu Udru­že­nja glu­vih i na­glu­vih Zla­ti­bor­skog okru­ga, ce­lu de­ce­ni­ju ti­me se ba­vio. I sa­da, upr­kos go­di­na­ma, la­ka je ko­ra­ka.

Mi­ha­i­lov otac Pro­ko bio je bez slu­ha i go­vo­ra, kao i oba nje­go­va si­na Slo­bo­dan i Mi­ha­i­lo. Taj pro­blem ne­ma ni­jed­no od nji­ho­ve de­ce i unu­ka, svi su ču­ju­ći, ka­ko se to ka­že.

– Bez ob­zi­ra na to što je naš ta­ta druk­či­ji, se­stra i ja ga ni­kad ni­smo do­ži­vlja­va­le kao oso­bu sa in­va­li­di­te­tom. Jer on je to­li­ko kre­a­ti­van, spo­so­ban, po­zi­ti­van da smo se svu­da nji­me po­no­si­le. Pro­pu­to­vao je po­la sve­ta, ce­njen je maj­stor, nje­gov ži­vot je bo­gat i sa­dr­ža­jan – ka­že nam Mi­ha­i­lo­va mla­đa ćer­ka Na­ta­ša, ko­ja ra­di kao se­kre­tar Udru­že­nja glu­vih i na­glu­vih Zla­ti­bor­skog okru­ga.

U kro­jač­koj rad­nji su pred­rat­na ši­va­ća „pfaf” ma­ši­na na no­žni po­gon na ko­joj je sta­ri maj­stor Pro­ko šio, te dve „pfaf” elek­trič­ne iz se­dam­de­se­tih na ko­ji­ma ši­je Mi­ha­i­lo. Dok pri­ča­mo sa po­ro­di­com, pan­ta­lo­ne na po­prav­ku do­no­si di­rek­tor jed­ne užič­ke ško­le, „da ih maj­stor ma­lo uteg­ne”, pa hva­li Mi­ha­i­la ko­ji mu za­čas po­pra­vlja šta tre­ba. O Mi­li­vo­je­vi­ći­ma le­po go­vo­ri i nji­hov kom­ši­ja Dra­go­slav Ri­le Bog­da­no­vić, užič­ki isto­ri­čar ko­ji ov­de po­la ve­ka, ne­kad kod Pro­ka a po­tom kod Mi­ha­i­la, do­no­si ode­ću na ši­ve­nje. – To su vr­hun­ski maj­sto­ri, če­sti­ti i ča­sni lju­di, ni­kad ni­su bi­li sku­pi. Ne­ma vi­še ova­kvih za­na­tli­ja u Uži­cu – ka­že set­no 87-go­di­šnji Ri­le.

Mno­gim po­zna­ni­ci­ma Mi­ha­i­lo je šio ne na­pla­ću­ju­ći. A da li je tač­no, pi­ta­mo Mi­ha­i­lo­vu ćer­ku i su­pru­gu, da je bi­lo i onih mu­šte­ri­ja ko­ji­ma sve što na­ru­če on ura­di, a ta­kvi pre­u­zmu ura­đe­no, odu i ne pla­te. Tač­no je, od­go­va­ra­ju, pa Mi­ha­i­lu tu­ma­če na­še pi­ta­nje. On se sa­mo na­sme­je, od­mah­ne ru­kom na ta­kve što ni­su pla­ća­li i po­ka­zu­ju­ći na svoj obraz ob­ja­sni šta je naj­va­žni­je…

Politika / Branko Pejović