Zavetom sačuvan krajputaš uz ulicu

Ostao je pored udaljenih seoskih džada još poneki spomenik krajputaš iz davnih vremena, da svedoči o sudbinama običnih ljudi i prolaznosti na ovim nemirnim prostorima. A evo jednog usred Kosjerića, uz samu ulicu gde pravim čudom odoleva urbanizaciji. Za trajanje su mu pre svega zaslužni čovečnost i trud generacija jedne kosjerićke porodice koja nije rod sa onim kome je spomenik posvećen.

Na tom krajputašu urezan je doslovce ovaj zapis: ‘‘Vukašinu Radovanoviću iz Kosjerića, rođenom 1892. god, a koji poživi časno i pošteno, i kao kaplar zbog ratnig napora umro 1.XI 1915. god u Timočkoj v. bolnici, gde je svoje samrtne ostatke ostavijo, ovaj spomenik kao dobrom sinu jedincu podiže majka Radojka“.

Mlad čovek stradao je u surovom ratu, a tugom slomljena majka ipak je smogla snage da svom jednicu, kad su ratna dejstva prestala, podigne ovaj spomenik. Prošle su zatim godine, pa decenije kada je život tu nesrećnu žena naterao da proda deo imanja u Kosjeriću na kome je i njen beleg jedincu. Kupac je bio Božidar Božo Perišić, uvažen domaćin iz ovog kraja. Kažu da ga je Radojka zavetovala da sačuva krajputaš, da ga ne premešta odavde.

– Prihvatio je to i poštovao moj deda Božo, koji je od nje imanje kupio 1936. godine – kazuje za naš list Miljko Perišić, sada penzioner iz Kosjerića, kraj čije kuće se do same ulice nalazi ovaj spomenik.

Ne zna Miljko kada je tačno krajputaš podignut, smatra da se ovom spomeniku navršio čitav vek, ali zna da je kameni beleg napravio tadašnji kosjerićki kamenorezac Simo Grbić.

– Posle smrti dede Boža, zavet čuvanja ovog krajputaša poštovao je i moj otac Mijalko. A evo i ja to dosledno radim. Sećam se da su sredinom sedamdesetih, kad je novom trasom ovuda pravljena ulica u Kosjeriću, hteli da spomenik odavde sklone i ko zna gde premeste. Tome se usprotivio i nadležne nekako umolio moj otac Mijalko, pa su uredili ulicu, a spomenik je ostao uz nju, pored našeg dvorišta. Mi Perišići i sada čuvamo i održavamo ovaj spomenik, staramo se o njemu, palom ratniku zapalimo sveću. Čistim taj prostor, osvežavam slova na krajputašu da budu čitljiva, stavili smo i jednu klupicu pored njega. Svom sinu Draganu predajem amanet da i on, kao i ja, čuva ovaj spomenik – kazuje Miljko Perišić.

A ova nesvakidašnja tradicija i dalje će se prenositi sa sina na sina u porodici Perišić. Miljkov sin Dragan potvrdio nam je da će nastaviti porodičnu tradiciju čuvanja tog krajputaša, a savetovaće i svoja dva sina da kad odrastu tako postupe.

U kosjerićkom kraju, kako u časopisu “Naš trag“ piše Milijan Despotović, ima još prilično spomenika krajputaša: ‘Narodno verovanje da svaka duša ima svoj kamen oličeno je u nadgrobnim spomenicima, posebno u krajputašima. Duša umrlog ili poginulog nije se mogla skrasiti bez belega. Krajputaši su spomen obeležja koja su u vremenima ratnim i stradalnim postavljana kraj puteva u zavičaju poginulog ratnika, sa simbolikom povratka kući, kako bi njegova duša čuvala ognjište. Potomci su osećali duhovnu potrebu da i na taj način prime njegovu poruku koju bi vešti majstori kamenoresci ispisivali kao epitafe, zavete, podsećanja. Poginuli bi počivali neznano gde, ostajali su na ratištu, mnogima se i ne zna grob, ali krajputaš je bio nešto više od toga, živa kamena duša“, beleži Despotović.

Pre sedam godina kosjerićko Udruženje potomaka ratnika u saradnji sa Srpskom pravoslavnom crkvom pristupilo je restauraciji 44 ovdašnja spomenika krajputaša, koji su ranije sakupljeni oko stare crkve brvnare u Sečoj Reci. Potom su po ovim selima popisivani i prikupljani i drugi krajputaši, da bi u ovoj godini obavljena restauracija još 50 tih spomenika. U Udruženju potomaka ratnika 1804.-1920. “Ljubomir Marić“ iz Kosjerića ističu nameru da obnove svih 150 popisanih krajputaša koji će, kako kaže predsednik tog udruženja Dragan Vujić, da zasijaju punim sjajem i tekstom, da na sebe prime muzejsku ulogu na otvorenom prostoru.

(Objavila “Politika“, autor Branko Pejović)