Pandrk, čovrnja, rkmača i druge reči na umoru

Prijepolje. – Nekad je kakav naš brđanin govorio komšijama da se neki buturasti odjednom iskokećio. Čuli smo, odgovori mu jedan, nego znate li da je onaj preko brda kastile išao na vašar i sve dao đuture. E on ti je šarena laža, k’o vrbov klin, ma pravi širet i jolpaz, veli drugi. Nego daj da pojedemo tu gužvaliju, lezibabu ili potrpaču, kakva god da je, nema vajde od prazne priče.

Tako bi, ako je suditi po arhaizmima objavljenim i objašnjenim u novoj knjizi “Reči na umoru“ autora Ljubomira Šuljagića, mogao ne tako davno (sredinom prošlog veka) teći razgovor naših predaka u selima zlatiborskog kraja. Danas mlađima nerazumljiv, lakše se u stranim jezicima snađu nego u ovakvom izvornom, jer su te nekadašnje reči nestale iz svakodnevnog govora.

Zarad “prevoda“ razgovara s početka, može se u toj knjizi-rečniku naći da je buturast mali debeo čovek, a iskokećiti se znači ukrutiti se (obično kad neko umre). Kastile znači namerno, đuture od odoka, da se ne meri. Širet je zabušant koji se pravi da ne može da radi, jolpaz bitanga i skitnica. A gužvalija, lezibaba i potrpača su pite: u rolni, s korama ili bez njih.

Bogatstvo davnašnjih izraza sabira u tom svom delu Ljubomir Šuljagić (70), profesor književnosti u penziji. Živi u Prijepolju gde je predavao u srednjim školama, a deceniju i po bio je direktor ovdašnje gimnazije. Rodom iz zlatiborskog sela Draglica, ispod Murtenice, gde je detinjstvo proveo i narodni govor upoznao. Otuda ova knjiga (njegova ukupno osma) o rečima na umoru, po autorovom razumevanju i sećanju, sa željom da se to narodno blago sasvim ne zaboravi. A Šuljagić je od detinjstva uz “Politiku“ (u kuću ju je donosio njegov otac upravnik seoske zadruge), duže od šest decenija s našim listom. Katkad se i oglasi ponekim kraćim napisom u rubrici “Među nama“.

Autor u knjizi navodi reči na umoru, kojima daje objašnjenja. Recimo, alodrob je onaj koji jede preko mere, ješan jede ne birajući, dok guskati znači jesti halapljivo. Vute su dronje i starudije, grondža rana nastala od nečistoće (oko usta), rkmača je rupa (obično na nezakopčanoj suknji). Piskor je sitnina, pandrk motka, ršum znači lom, muštuluk je radosna vest. U ovom kraju čkalja je rupa ili tesnac, bekuta britva, čovrnja izlupani sud, dževa galama, a šuškor opalo lišće. Pasent znači taman, povraz je ručka na torbi, pelveriti nešto raditi bez plana, njunjkati nerazumljivo govoriti. Kovrak je trnjak, krkače znači na leđima, a naketljati obući više odeće nego što je potrebno. Neutrven nije navikao da radi pa se brzo zamara, sprčen je mali, nedorastao…

Život u tim selima pod Murtenicom bio je u prošlim vremenima surov, za lepotu nije bilo vremena, seća se Šuljagić. Otuda su i izrazi ponekad teško prihvatljivi za ovo doba. Osobene muškarce su, recimo, seljani nazivali elebak (čovek neodgovoran i uvek dokon), gangrc (razmetljivac, hvalisavac), zavrzan (smeten, smotanko), klipan (neotesanko). Jajara je sklon svakom nevaljalom poslu, pošušnjara hoće sve da zna i svuda se zavlači, a prznica se često i lako ljuti. Prišipetlja pristaje uz svakoga, protuva svuda stiže i hoće sve da zna. Tutkun je glupan, ugursuz naopak, crgoljica zadrt i zakeralo, tušula smetenjak, smlata nezgrapan. Suklepan je neotesanko, slino neuredan i nedorastao, šalabajzer praznoglavac, duduk neznalica, ćućuz neuk i zaostao…

Ni žene u narodnom govoru nisu bile pošteđene nezgodnih naziva: abronoša prenosi neproverene glasine i ogovara, lita je žena bez karaktera, pokondirena i nacifrana, ronđija i torokuša stalno pričaju, a za nemoralnu (laku) ženu govorilo se da je jura, jurulja. Ima i arhaizama o imovinskim razlikama: bujer (ili buer) je bogataš koji ima svega, budža onaj na visokom položaju, dok je gulivrana ili gologuzan siromah bez igde ičega.

Obrazlažući motive svog bavljenja govorom rodnog kraja i rečima koje nestaju, autor citira Vuka Karadžića iz “Srpskog riječnika“ : “Ako se naš spisatelj rodio u varoši, on već nije ni čuo pravoga i čistoga jezika; ako li se rodio u selu, on je u djetinjstvu došao u varoš i ondje je 10-15 godina, učeći nauke na tuđim jezicima, morao zaboraviti i misliti srpski…“

– Koliko mi se učinilo da ova misao i danas važi za naše “spisatelje“, još više mi je prikladna pre svega za našu decu i sve one koji su “učeći nauke na tuđim jezicima“ zaboravili “misliti srpski“. Ponekad prosto zaprepasti saznanje koliko danas naša deca ne znaju čak ni obične reči i izraze koji su bili u upotrebi kad sam ja bio dete. Moja ćerka je apsolvirala na Filološkom fakultetu, a kada sam joj jednom prilikom rekao da mi je “zašlo za nokte“ nije znala o čemu se radi. Jednostavno, njenoj generaciji nikada nisu ozeble ruke toliko da se od hladnoće javi bol ispod noktiju, pa nije ni mogla da zna značenje te sintagme – navodi Šuljagić, koji ovom knjigom, kako u njenom pogovoru napisa Dragutin Maslovarić, traži korene reči i imperativom znanja, zamahom pera i mastila piše sistem objašnjenja.

(Objavila “Politika“, autor Branko Pejović)