Putevima Kostreš harambaše

Boje vode i oblačnog neba prelivaju se ovog kišama otpočetog leta iznad Zaovinskog jezera na planini Tari. Do koga se od Kaluđerskih Bara ili iz Perućca stiže krivudavim putevima preko Mitrovca. Kroz predele visokih četinara (Taru zbog nepregledinih šuma zovu “pluća Srbije“) gde priroda u nacionalnom parku lepotom zrači poput školjke, u kojoj je biser ovo veštačko jezero, izniklo osamdesetih kao vodoakumulacija Reverzibilne hidroelektrane “Bajina Bašta“.

Zna se da je Zaovinsko jezero posebno u svakom pogledu, ne samo bojom, lepotom i svojim zalivima, već i načinom nastanka, pa i – ostvarenjem proročanstva. Ono je deo neobičnog poduhvata kojim je voda reke Drine potekla uzbrdo, uz planinu Taru. Jedinstveno postrojenje u ovom delu Evrope, važna rezerva našeg elektroenergetskog sistema kad su zbog suše prazne protočne vodoakumulacije.

Sredinom šezdesetih je na Drini u Perućcu (znatno niže od Zaovina) napravljena protočna HE “Bajina Bašta“, na kojoj je tokom rada primećeno da se u proleće i jesen, kad nadolazi ćudljiva Drina, ogromna količina vode preliva preko brane i ostaje neiskorišćena. Zato se rodila smela zamisao da se prokopavanjem planine drinska voda moćnim pumpama sa Perućca izbaci na Taru i tu u novoj vodoakumulaciji sačuva kad struje u sistemu ponestane.

Posao istorijski, vrlo zahtevan, ali rečeno-učinjeno: graditeljski poslovi trajali su šest godina. Prvo je uoči početka gradnje RHE liticama Tare probijen put dug 11 kilometara, a onda su 1976. krenuli hidrotehnički radovi. Mašinom zvanom “krtica“ probijana je planina, u koju su postavljane široke cevi: od Perućca je kroz zemlju uzbrdo vodio kosi cevovod dug 1,7 kilometara širok bezmalo pet metara, a na njega nastavljen horizontalni tunel dug osam kilometara i širok u proseku 6,3 metra. Gore na planini, u selu Zaovine, korito rečice Beli Rzav pregradili su branom “Lazići“ i napravili novu vodoakumulaciju, povezanu pomenutim tunelom i cevovodom s Drinom i jezerom Perućac. Od tada viškove drinske vode uzbrdo guraju i u Zaovinsko jezero izbacuju dve snažne pumpe-turbine.

Drina je ovim poduhvatom izašla na planinu Taru i spojila se s vodom Belog Rzava. A narod ovog kraja, predanjem upoznat s kremanskim proročanstvom, odmah je taj graditeljski podvig povezao sa predskazanjem Tarabića da će “Drina poteći uzbrdo i popeti se na Taru“. Tako je nastala vodoakumulacija Zaovinskog jezera pa osim vredne EPS-ove energetske rezerve postala i zanimljiv predeo za turiste i ljubitelje očuvane prirode. Njena bistra voda ovde se razliva u pet zaliva podno visova obraslih borovima i Pančićevom omorikom. Okolo su i lepo uređene kuće za smeštaj gostiju, ali na primetnom odstojanju od jezera, jer se dešavalo da EPS pri korišćenju vode iz Zaovina za proizvodnju struje u tome katkad pretera, pa lepe obale pretvori u blato (bilo je ovde i klizišta zbog toga).

Čitavo Zaovinsko jezero okružuje asfaltni put dug oko 25 kilometara, koji dodiruje svako odredište ovog dela Tare. Odavde se može i u Novu Vežanju, Jezdiće, Mandiće, Jelisavčiće, Đuriće, ili prema naselju zvanom Karaklije i impresivnom vrhu Janjač s koga puca pogled na podrinjski deo Republike Srpske, pa i dalje makadamom ka uzbudljivom Predovom krstu. Svuda su izuzetne planinarske staze i neobična uzvišenja, mirisne livade i proplanci (ponegde i davnašnje kuće brvnare), očuvana priroda čijoj lepoti ravne nema nadaleko.

U tom bogatom izboru kada se turista pita šta najpre videti – pri čemu ga na Tari upozoravaju da uvek treba paziti i table pratiti da ne zaluta – nas je privukao manje znan predeo podno velikog Zaovinskog jezera, ispod brane “Lazići“. Tu u podnožju nailazi se na omanju vodoakumulaciju zvanu Spajići, pored koje vodi uzak asfaltni put. Ovde je potpun mir, prostranstvo čiste vode koju opasuju guste šume, dok se iznad uzdižu stenoviti vrhovi. Na skrovitim mestima, kad se s puta okrene ka Spajića jezeru, moguće je prići do same vode i u letnjim danima uživati u kupanju.

A onda, čim se prođe to jezero, nailazi izazov za avanturiste: pored puta stoji tabla kojom Nacionalni park “Tara“ obaveštava ljubitelje planinarenja da se udesno skreće ka vidikovcu Ravna stena, makadamom uzbrdo. Narod to uzvišenje zove Grad, s njega puca vidik kilometrima unaokolo, a poznat je i kao sklonište glasovitog hajduka Kostreš harambaše, junaka iz 18. veka u ovom kraju. “Veruje se da se legendarni hajduk Kostreš harambaša krio od Turaka na Ravnoj steni. Za vreme turske vladavine hajduci su bili najhrabriji i najodvažniji ljudi koji su se odmetali u šume i napadali Turke otimajući im plen opljačkan od naroda“, piše na toj turističkoj tabli, pa pominje i jedna legenda o nevernoj ljubi iz 19. veka, kao i dokazi na osnovu fosilnih ostataka da je nekad pradavno postojalo more na planini Tari.

Izazovu zvanom uspon na Ravnu stenu nismo odoleli, zainteresovalo nas je mesto gde je poterama dugo odolevao Kostreš harambaša, a koje je potom bilo i značajna strateška tačka za vojsku. Puteljak se penje kroz guste stoletne šume, a prilazak vidikovcu zahteva pažnju i snalažljivost, jer se zbog vrlo strmog pristupa valja pridržavati za postavljene čelične sajle. Kad smo se domogli Ravne stene, s nje je pogled krenuo beskrajnim prostranstvima Tare: sve do udaljenih vrhova Glavica, Gavran, Pasak, Vranjak, Brus, preko šuma, jezera, proplanaka, do kuća u obližnjim selima. Ali oprez je bio potreban (mada je vidikovac delimično ograđen), jer bi pogrešan korak nepažljivog začas naveo ka opasnim liticama.

U povratku s Ravne stene, jedinim puteljkom do ovog teško pristupačnog uzvišenja, postaje jasno kako je Kostreš harambaši i njegovoj družini uspevalo da dugo pružaju otpor Turcima – osvajačima je gotovo nemoguće bilo dopreti do hajduka u ovim vrletima, visinama i šumovitim stranama, gde su ti odvažni momci uvek bili “kadri stići i uteći“.

(Objavljeno u “Politikinom“ dodatku “Magazinu“, autor Branko Pejović)