Vek od graditeljskog podviga na Šarganu

Mokra Gora. – Ulazimo u godinu u kojoj se navršava stoleće od uspešnog početka gradnje pruge preko Šargana. Graditeljskog podviga kojim je ukroćena ova planina i u njenim nedrima stvorena čuvena “osmica“. Ono što u doba okupacije u Velikom ratu nije uspelo Austrougarima koji su prugu započeli pa odustali, u prvoj poratnoj deceniji su, sagradivši je celu, ostvarili neimari novostvorene Kraljevine Srba, Hrvata i Slovenaca.

U naše doba, kad je obnovljena muzejsko-turistička pruga preko Šargana biser srpske železnice i bezmalo dve decenije magnet za ljubitelje uskih pruga iz celog sveta, nije naodmet podsetiti se njenih početaka. O tome pišu zvanični izvori, a na osoben način čini to Dragan R. Filipović u svojoj putopisnoj knjizi “Pecajući starom prugom od Užica do Višegrada“.

Šargan se, dakle, nije dao okupatoru. Usred strahota Velikog rata namerili su “K und K“ graditelji da prugom povežu Užice i Sarajevo, pa krenuli da ukrote šarganska brda. Postavili trasu, započeli probijanje tunela. Ali nije lako išlo: dok su im u srcu planine izmučeni ruski i italijanski zarobljenici 1916. probijali tunel Budim, odjednom se brdo zarušilo, cela smena sa oko 200 ljudi ovde je stradala. Austrougari su se pokupili i otišli iz ovog posla, ostavivši spomen-obeležje kod započetog tunela.

Rat je prošao i sloboda stigla, pa su neimari novostvorene države SHS stupili u poduhvat. Zvanični podaci navode da je šargansku prugu, kako se zove deonica između Užica i Vardišta, počela da gradi Sarajevska direkcija 1. marta 1921. godine. Pred graditeljima se našao nezgodni Šargan. – Tad je smišljena i napravljena “Šarganska osmica“, tad su se zabiti povezale s budućnošću, omogućeno je pomeranje gorštaka ka boljem sutra – piše u svojoj knjizi Dragan Filipović, opisujući doba tih radova:

– Nastao je centar sa tri žičare za dizanje materijala u šarganske vrleti. Preko noći se izmenio život, a pare su zapljusnule gorštake: činilo se da nema kraja boljitku. Sve se moglo prodati: mlečni proizvodi, meso, građa, rad, obraz…I radilo se, i uradilo. “Ćirin“ pisak je oterao glad i nemaštinu zauvek.

Početni rok za završetak posla bio je april 1924., ali je zbog promena graditelja prvi voz novom prugom (do Vardišta) prošao 25.januara 1925. Izgrađeno je više mostova, tunela, potpornih zidova. Posebno atraktivno je tehničko rešenje “osmice“ (u vidu broja osam) na Šarganu, primer uspešnog savlađivanja uspona na kratkom rastojanju. A granični tunel sa Vardištem ima u portalu skulpturu srpskog vojnika koji gazi krunu crno-žute monarhije. Cela pruga bila je od velikog značaja za državu, uskim kolosekom (760 mm) spojila niziju i more, Beograd sa Dubrovnikom i Zelenikom. Ovom brdskom kraju donela boljitak: na delu od Užica do Mokre Gore zaposlila je oko 500 ljudi.

A kad su sedamdesetih godina, ni krivu ni dužnu, rešili da je ugase, nastala je u ovim selima opšta tuga. “Ćira“ je gorštacima bio veza sa svetom, nada za jedini siguran dinar zarađen na železnici. Ali njihov vapaj nije uvažen.
Ta narodna tuga za “ćirom“ dugo je vladala u mokrogorskom kraju. Sve do sredine devedesetih, kad je ovde sinula ideja o obnovi šarganske pruge. Filipović u knjizi podseća da su entuzijasti iz odbora za obnovu pruge, proisteklog iz Zavičajnog udruženja Mokrogoraca, krenuli u tu misiju.

– Vrtela su se i vrte imena mnogih vrednih i zaslužnih, ipak u svakoj akciji bio je Radovan Glibetić, gurao kad je zapinjalo. Velika hrabrost je trebala malom seoskom udruženju da krene u vaskrs ubijene pruge. Obišli su sve objekte, trasu. Na svakom mestu širili su ideju, pojavili se kod čuvara svake kase države u rastakanju pod sankcijama UN…Kad je okrpljen ozbiljno oštećeni tunel Šargan nije se moglo nazad. Železnica je uvrstila obnovu u svoj program i Mokrogorci su odahnuli.

Prva vožnja na komadu pruge upriličena je 1999. godine. Ali posle 5. oktobra 2000. i promene vlasti premijer Srbije Zoran Đinđić posetio je Mokru Goru, provozao se i zadivljeno rekao: “Ovo je Švajcarska“. Šargan, Tara, Zlatibor i nekoliko manjih brda i planina odahnuli su – slikovito podseća pisac.

I tako poče novi život šarganske pruge. Sada od stanice Šargan Vitasi do Mokre Gore (15,5 kilometara sa 22 tunela) najlepšom srpskom železničkom trasom ponovo odjekuje kloparanje vagona i žamor turista u vozu “Nostalgija“. Strance pruga oduševljava, a i u ovoj sezoni, kad njih nije bilo, “ćira“ je imao mnogo putnika iz cele Srbije. Uz vožnje s maskama i na distanci, letos povremeno i sa pet dnevnih polazaka ovog voza. Kazuju da je ovde upravo ono što je potrebno današnjem čoveku, koji pod teretom svakodnevnih briga katkad nostalgično poželi da se vrati u prošlost.

(Objavila “Politika“ autor Branko Pejović)