MIRISI I UKUSI DETINJSTVA

U vreme mog detinjstva, na samom kraju ’60-ih i početkom’ 70-ih, industralizacija u tadašnjoj Jugoslaviji u punom je zamahu. Stari čaršijski, patrijarhalni svet ubrzano nestaje, poput kuća, dućana, kafana i zanatskih radnji kojih je Čačak bio nekada pun.

DVA SMO SVETA RAZLIČITA

Nestajale su preko noći gradske kuće sa senovitim avlijama, starim trešnjama i lipama.

Zajedno sa njima u prošlost i sećanje selili su se dragi ljudi, njihovo vreme, običaji i navike. Varoš su preplavili oni koji su u potrazi za poslom i životnom srećom dolazili iz drugih mesta i sa sela u grad. Oni su sa sobom nosili i svoje običaje i navike.

Nova radnička klasa i srednja u nastajanju (lekari, inženjeri, činovnici) stvarali su nov svet, živeli u novoizgrađenim društvenim stanovima ili tek sagrađenim (na kredit) porodičnim kućama u kojima nisu više živele mnogočlane porodice, već uglavnom četvoročlane. Sa njima je dolazio dah novog, šta god to bilo, a sa odlazećim svetom nestajali su i neki stari mirisi i ukusi.

ŠKEMBIĆI U SAFTU I LEPINJA SA KAJMAKOM

Okupljanja mnogočlanih porodica su se proredila, jelo se manje kod kuće, a sve više u mlečnim restoranima, radničkim menzama, restoranima društvene ishrane. Bilo je sve manje privatnih pekara, a privatnih kafana sa slasnim pečenjem samo po obodima grada. Neke stare kafane poput Car Lazara, Proletera i Tri bagrema u kojima su se jeli najbolji škembići u saftu u gradu, prešli su iz privatnog u društveno vlasništvo. Novi vlasnik je bilo Ugostiteljsko preduzeće Morava koje je imalo apsolutni monopol u čačanskom ugostiteljstvu. U nove kafane i restorane, poput Takova, Pariza, Lovca i hotel Morave išlo se nedeljom, porodično na ćevape, one prave sa mesom, ne k’o ovi današnji, koji su ko zna od čega, pa im trebaju razni dodaci da bi imali ikakav ukus. Nekad je bilo svetogrđe služiti uz ćevape bilo šta, osim crnog luka i kajmaka. Tu na stolu uz ćevape su bile i neizbežne Moravine lepinje, posebnog ukusa. Iste lepinje sa kajmakom sa i bez ćevapa mogle su se pojesti u čuvenoj Zelengori na Korzou uz malo i veliko točeno pivo. Zelengora, mesto okupljanja svih – od prosjaka do radnika glumaca, lekara, inženjera. Tu je mogao doći svako kome nije smetao olaisani kafanski pod, nužnik u dvorištu, koji je zaudarao na pakao, da uživa u lepinjama i reš pečenim giricama.

U prelepoj bašti Takova u letnjim danima i noćima uživalo se uz ćevape i druga gotova jela – čorbast pasulj, gulaš, teleću čorbu. Takovo je bilo omiljeno mesto gimnazijskih profesora i kafanskih svirača koji su tu, petkom, ugovarali svadbe i veselja.

Pariz je bio kafana sa velikom baštom, belim stolnjacima, plehanim pikslama na stolu, oko kojeg su stajale plastične stolice. Preko dana Pariz je u velikoj sali bio i restoran društvene ishrane sa velikim brojem gotovih jela, kasnije i studentska menza. To je bila jedna od kafana u kojoj su se okupljali stari Čačani, negdašnji trgovci i zanatlije. Pariz bar, u koji se silazilo spiralnim stepenicama, nudio je intimni ambijent koji je imao i podijum za barski piano. Ovaj prostor je kasnije povremeno bio i diskoteka sa čuvenim Medom kao DJ-om. I drugi su tu povremeno puštali svoju muziku, ali to jednostavno nije zaživelo. Na sprat se spiralnim stepenicama išlo na čuvenu Sušaru, popularno okupljalište mladih, gde se zimi pilo kuvano vino.

Tri bagrema u Knez Miloševoj, u Ivanjičkom sokaku, kako su ga pre rata zvali stari Čačani, imao je nešto od duha starih vremena u atmosferi, ali i pravu hranu za radnike i gurmane -škembe u saftu, crevca i pohovane škembiće.

Na pečenje se odlazilo kod Čolaka, Vlada Dragićevića u Vilu Lazović i kod Crnogorca. Kolege sa posla su najčešće kolektivno odlazile na ova mesta kad legne plata da se opuste uz vruću prasetinu i ‘ladan špricer sa Smederevkom i Ružicom i soda-vodom iz čuvenih staklenih sifona.

Najveće promene po društveni život u drugoj polovini dvadesetog veka desile su se sa naglo povećanim brojem zaposlenih žena. To je iz osnova promenilo porodični način života i pre svega uticalo na način ishrane. Menze, restorani društvene ishrane i mlečni restorani su uticali da se generacijama sticane navike promene. Mali stanovi kao zamena za nekad velike prostrane kuće, uticali su da se porodice opredele za manji broj dece i drugačiji vid proslave porodičnih proslava. Srednja klasa je sve češće mlade, nezaposlene devojke i rođake sa sela angažovala kao kućne pomoćnice. Žene koje su i dalje ostajale samo posvećene kući i porodici i nisu imale drugi posao, nisu rado gledale na činjenicu da se jede van kuće i da porodična okupljanja gube na značaju. Život se iz osnova menjao, a promene su se desile i u mom životu.

SLANE KIFLE SA KIMOM

Početkom ’70-ih pošao sam u školu. U vrtić nisam išao, jer je imao ko da me čuva. Majka i nana su bile tu, a one nisu pridavale naročit značaj tome da deca treba da rastu i u okruženju svojih vršnjaka, da je to podjednako važno za razvoj, kao i toplina roditeljskog doma. Kuća, domaće vaspitanje i domaća kuhinja bili su za njih na prvom mestu.

Sa polaskom u školu u moj život su ušetali i novi mirisi i ukusi.

Majka nije još uvek bila zaposlena, ali i to se uskoro promenilo. Insistirala je da se pre polaska u školu jede kod kuće, a onda ide gde treba punog stomaka. U proleće ’71 moja nana Stana je umrla, a nekako ubrzo nakon toga ukazala se prilika da se i majka zaposli. Uspela je u tome da joj radno vreme počinje od 12 časova i traje do sedam uveče. Radila je u prodavnici konfekcije u kojoj je šef bio moj otac – drugih zaposlenih nije bilo. Otac je nakon godina i godina koje je proveo kao trgovački pomoćnik u Jugoplastici i Stjeniku, našao preduzeće 7. juli iz Kuršumlija, gde je sam sebi mogao biti gazda. Bila je to mala i ne tako poznata radnja u blizini Zelenog pijaca. Stalno bolešljivu pomoćnicu Svetlanu ubrzo je zamenila moja majka, a radnja je uskoro postala mesto okupljanja starih Čačana i ratnih veterana iz Prvog rata.

Morao sam u školu i polako sam upoznavao svet koji sam delimično poznavao samo iz nedeljnih šetnji sa roditeljima i iz tadašnjih porodičnih obilazaka grada. Odlazilo se u Mlečni restoran Pariz, na minjone i rumčiće u poslastičarnice, u Pelivan na tulumbe i baklave, a kod Ugrina na žito sa šlagom. Ćevapi su se jeli u Lovcu, prelepoj bašti Takova ili pod starim krošnjama Bašte 1. maj. To je grad koji sam do tad poznavao i sve od njegovih mirisa i ukusa.

Bilo je vreme za nova iskustva.

Osnovna škola Filip Filipović u koju sam išao u to vreme je bila još podstanar u zgradi Gimnazije. U tzv. malom dvorištu, namenjenom osnovcima i to onim do četvrtog razreda, održana je priredba za prvake. Dosadna, ali dok je to trajalo, meni je pažnju privukao miris toplog peciva. Nedaleko od dece i roditela priredbu je posmatrao čovek visokog stasa, prosede kose, sa belom kapom i bluzom. Pored njega je bila velika korpa sa mirisnim slanim kiflama posutim kimom, a pored njih perece, hrskave i tople. Nisam u to vreme bio ješan, ali kiflu sam morao odmah smazati.

Tih prvih školskih dana, zbog prometnih ulica, uvek me je neko od starijih pratio u odlasku i povratku iz škole, dok se nisam navikao na saobraćaj. Jednom je otac kasnio. Napolju je počela kiša, đaci su se razišli, a ja sam ostao sam da neutešno čekam. Seo sam na stepenice koje su vodile u malo dvorište i plakao. Odjednom me je prenuo onaj poznati miris kifli sa kimom. Pored mene je seo onaj čika i ćuteći tutkao u ruku toplu kiflu. Uzeo sam je, prestao da plačem i sa uživanjem počeo da je grickam, jednu, a onda i drugu. Otac je ubrzo došao, a od tog dana ja sam od išao u školu i vraćao se iz nje sam.

PARIZ  i PELIVAN

Opet je bilo vreme za nove ukuse i mirise. Sa drugarima sam često odlazio u pomenuti Mlečni restoran Pariz u Kuželjevoj, negde na pola puta od kuće do škole. U blizini kuće bio je još jedan takav, sa istovetnom ponudom, a zvao se Proleće. U malom Parizu, kako smo zvali poznatu Moravinu poslastičarnicu, svega k’o na vašaru – kako bi stari govorili. Od slaniša tu su bile kajzerice, piroške, perece, slane kifle sa kimom i sendviči sa struganim jajima, krastavcem i salamom, a od slatkiša rumčići sa zrnom suvog grožđa na vrhu, slasni minjoni i nekakve kuglice. Sladoled na kuglu, a i u metalnim posudama nešto slatko što se u to vreme zvalo krem. Bio je to novi svet mirisa i ukusa.

Jogurt i limunada su se točili u velike krigle, a pored kase u onim staklenim akvarijumima žuborili su žuti i crveni sokovi. Milina živa! Sve ove ponude smo obožavali jer su to, između ostalog, bile stvari koje naše majke i bake nisu pravile. Kod kuće se znalo – mekike, uštipci, kačamak, gibanica, sendviči sa kajmakom, pršutom, mortadelom, ‘leba i masti. Od slatkiša koh, sutlijaš, salčići, tikvanik, lenja i druge pite, knedle sa šljivama, griz. O različitosti smo se učili u tadašnjim poslastičarnicama i restoranima.

Poslastičarnica Pelivan braće Karataš (nalazila se na Korzou) bila je usputna stanica u povratku kući u vreme kada sam se zbog čestih upala grla vraćao sa majkom od lekara. Tada su čačanski pedijatri Moske, Rajičić, a najčešće doktorka Marjanović kod koje sam redovno išao na pregled, anginom zvali bolest koja je u jesen i zimu bila česta pojava kod dece. Antibiotici se tada nisu prepisivali, već ako je grlo iz crvene faze prešlo u gnojavu, onda pet-šest injekcija, malo dernjave pre, onda boc u guzu, pa se još malo otplače. Za utehu, prvo dobijem novu igračku, najčešće automobilčić iz trafike kod Doma zdravlja, ili neku posebnu, kod Name na Korzou. ako je bilo više injekcija. Posle smo išli na tulumbe i baklave kod Pelivana. Umeo sam dobro da naplatim svoju žrtvu. Majka je bila frustrirana zbog tulumbića. Bila je majstor za torte i kolače, ali tulumbe, kao uostalom ni mnoge domaćice, nije umela da napravi kao one iz Pelivana. Stalno su stizali novi recepti, ali je rezultat uvek bio isti – razočarani ukućani.

VIRŠLE SA SENFOM

Godine su prolazile, čika sa kiflama i perecama je nestao iz školskog dvorišta, a jednog dana se u velikom dvorištu Gimnazije, koje su učenici starijih razreda osnovne škole delili sa gimnazijalcima, pojavio i ružni metalni kontejner (Moravin). Ponuda kao i u malom Parizu – kajzerice, paštete, minjoni – ali i nešto sasvim novo – viršle sa senfom u kifli. Novi ukus i nezamenljiv doručak za mnoge. Osim za novac, kupovalo se i za crvene Moravine bonove, koje su roditelji dobijali kao naknadu za topli obrok. Oni veštiji su uz proviziju menjali bonove za novac.

Ubrzo su po gradu nikli kiosci prihvatljivijeg dizajna u kojima su se prodavali pomfrit od kog je mirisao čitav Korzo i viršle koje su još dugo uz zapečene lepinje i lepinje sa kajmakom bili omiljena hrana za decu i starije.

Bezbrižno detinjstvo je prolazilo, a sa njim i mnogi omiljeni i prepoznatljivi mirisi i ukusi.

Grad se sa godinama raspleta pretvorio u zbir svakojakog neukusa i kiča u kom je zavladao urbanistički haos. Ostalo je da u sećanju prebiramo po starim uspomenama.

Autor Dušan Darijević

PressLider

Foto: Pixabay