ZANIMACIJE ZA DECU I ODRASLE

U vreme mog detinjstva nezaobilazne su na ulici i sportskim događajima bile zanimacije za decu i odrasle, kako su ih prodavci zvali – semenke, pečeni i neljušteni kikiriki uz koju orasnicu, lušu (lilihip), a ređe sok u tetrapaku Olimpijsko sunce. Nije u to vreme bilo prodavnica zdrave hrane, a ni one druge nisu prodavale bele, pomalo žućkaste, slane semenke od tikve ili one crne suncokretove, što se teško ljušte. Ni pečeni kikiriki se nije mogao tako lako naći u prodavnicama, kao ni onaj neljušteni sa grudvama soli na kori.

MILE I MISIRKA

U Čačku se grickalo, a ostaci semenki obavezno su se pljuckali svuda okolo, po Korzou, kasnije trgu, bioskopima, školskim dvorištima, ali najviše na sportskim događajima.

Nezaobilazni prodavci na svim većim događajima u Čačku bili su Mile Semenka i njegova žena Misirka. Vremenom su njihova deca, ćerka i sin, dovoljno stasali da budu od pomoći i koristi roditeljima.

Mile, krupan muškarac srednjih godina, sa povećim stomakom, guste, prosede kudrave  kose, sa belom keceljom i velikom pletenom korpom preko ruke.

Milova žena, njegova sušta suprotnost – sitna, mršavog lica , farbane kose, energična, sposobna da se probije i obiđe Borčevu halu i po nekoliko puta u toku utakmice i to u vreme najvećih gužvi, kad igla nije imala gde da padne. Nervozni navijači svoje uzbuđenje su smirivali zanimacijama iz malih papirnih fišeka. Mile je zbog gabarita, jasno, bio nešto sporiji od Misirke, ali je i on stizao. Subota, znalo se – košarka, nedeljom u podne boks, pa onda fudbal, a uveče Želove utakmice u hali. Mile je sa porodicom živeo u Košutnjaku u blizini bedema, pa su preko sedmice u toku velikog odmora obilazili škole u blizini.

ĆOĆAJ ŠAĆA

Deca i dokonaši svih fela slane zanimacije su mogli kupiti, osim na sportskim događajima, i na par mesta u gradu u toku popodnevnih i večernjih šetnji po Korzou i okupljanja na Trgu.

Sećam se jednog malog neuglednog kioska u samom centru, na mestu današnje Partizanke. Kiosk su držali neki Albanci, kojih je tad bilo u Čačku. Stanovali su odmah tu iza u trošnoj staroj kući sa drvenim doksatom. Kiosk pamtim zato što su pored semenki tu mogle da se kupe i nekakve žvake, ili neka slatka crvena štanglica, ili šta već, sa kojima je u kesici bila obavezna i plastična figura u boji, Indijanaca i kauboja. Imao sam  čitavu seriju omiljenih igračaka kupljenih na tom mestu.

Bilo je takvih kioska po gradu još, a ovaj je bio uklonjen krajem sedamdesetih, kad se gradila robna kuća. Sećam se još jednog kioska, negde u blizini kafane Moravica, koji je držao čovek albanskog porekla, neobičnog imena i prezimena – Ćoćaj Šaća. On je kasnije, tu u blizini, otvorio i malu radnju u kojoj su se prodavali ćevapi i pljeskavice. To je bilo jedno od prvih mesta, van Moravinih objekata, gde su se mogli kupiti omiljeni proizvodi od mesa, a bili su usput navijačima kad su išli ka Borčevoj hali ili se vraćali se iz nje. Verovatno prvi kiosk, onaj crvene boje, sa pljeskavicama, bio je Moravac preko puta same hale. Pljeskavice su dugo godina mirisale nadaleko sa tog mesta.

KOKICE, PURENJACI I PEČENI KESTEN

Kokice su se mogle u vreme mog detinjstva, a i kasnije, kupiti u kiosku na Korzou, odmah do samog skretanja ka Bašti 1. maj. Proseda visoka žena sa naočarima prodavala je kokice šetačima i onim dokonima koji su stajali i sa jedne i sa druge strane Korzoa. Kokice su se pravile i prodavale i u bifeu bioskopa Sutjeska u Karađorđevoj ulici u maloj, obično zagušljivoj prostoriji od mirisa i dima od tek napravljenih kokica, ali i duvanskog dima koje je ispuštalo društvo za šankom koje je ispijalo piva i zbog kojih je mališanima koji su krenuli da odgledaju film sa Brus Lijem bilo teško da se pre projekcije probiju i naruče kokice, svoju kolu ili neku drugu slanu ili slatku zanimaciju.

Korzoom se već u avgustu širio omamljujući miris pečenih purenjaka i to onih pečenih na ćumuru. Kukuruz pečeni, a ponekad i kuvani, prodavao se u blizini hotela Beograd ali i niže, niz ulicu, na prostoru gde danas deca voze autiće.

U oktobru je sve žuto i za suva vremena šuškalo je lišće pod nogama, a miris pečenog kestena, bez kojeg se nekad nije mogla zamisliti jesen, širio se na sve strane. Garave, vruće kuglice u fišecima, a nestrpljiva deca i odrasli čekaju da se bar malo ladnu da bi ih oljuštili i slasno pojeli.

Krajem oktobra, sa poslednjim kestenovima, u grad se polako uvlačila zima. Sve je zamiralo, pa i mirisi i ukusi zanimacija koji su ostajali samo u pamćenju dece i odraslih.

Autor Dušan Darijević

PressLider