ALEKSANDAR PROFA NIKOLIĆ

Aleksandar Nikolić je rođen u Sarajevu 28. oktobra 1924. Osnovnu školu završio je u Brčkom, gde je sa šest godina počeo da igra tenis, kasnije je učio i francuski jezik koji je veoma dobro govorio.

Rano je ostao bez oca, da bi 1936. prešao u Beograd i upisao elitnu Gimnaziju „Kralj Aleksandar Karađorđević” koja je imala i internat, gde se i upoznao sa košarkom. Bila je to zasluga profesora Milana Vukotića na koga je snažan utisak ostavio košarkaški turnir na Olimpijadi u Berlinu 1936, kada su Amerikanci osvojili zlatnu medalju i demonstrirali dinamičnu i zanimljivu igru. Nikolić je zbog rata srednju školu završio 1943, a košarka je već tada postala važan segment njegovog života. Inače, danas se u zgradi nekadašnje Gimnazije „Kralj Aleksandar Karađorđević” nalazi Arhiv Jugoslovenske košarke.

Sticajem okolnosti košarka je u Srbiji upravo za vreme okupacije doživela veliku ekspanziju, a jedan od aktivnih igrača bio je i Aleksandar Nikolić. Nastupao je za „Obilić”, bio je jedan od boljih igrača, uprkos visini od svega 172 centimetra. Kao i svi drugi trpeo je tešku okupaciju, ali nije se aktivno uključivao u političke pokrete svoje epohe. Međutim, Nikolić je poticao iz bogate građanske porodice i nikako nije baštinio levičarska ubeđenja. U vreme sloma nemačke okupacije u jesen 1944. pridružio se JVuO generala Mihailovića i sa njegovom vojskom povlačio do Višegrada, odakle se vraća u Beograd u kome su partizani uspostavili svoju vlast.

Bilo je to vreme otvorenog revolucionarnog ekstremizma u Srbiji i Jugoslaviji, kada su komunisti prema svojim ideološko-političkim protivnicima sprovodili oštre represivne mere. Između ostalih streljali su Vasilija Stankovića, oca Bore Stankovića koji je i sam jedno vreme proveo u zatvoru. Aleksandar Nikolić nije trpeo posledice zbog svoje odluke da se pridruži JVuO, mada je kasnije taj podatak krio i o tome nije javno govorio.

Zapravo, već tada su za njega obrazovanje i košarka bili prioriteti. Najpre je upisao medicinu (studirao je sa Miljubom Bolom Denićem, „ocem” čačanske košarke), ali se brzo prebacio na prava, potom na DIF (Državni institut za fiskulturu, danas Fakultet za fizičku kulturu) gde je kasnije postao i profesor što mu je i donelo i nadimak.

Za vreme studija i služenja vojske nije prekidao igranje košarke. Sa timom JNA bio je prvak Jugoslavije 1945. godine. Te sezone takmičenje je organizovano između republičkih reprezentacija i ekipe JNA. Nikolić je kao vojnik igrao za tim JNA, a ne Srbiju, i imao je bolji status od ostalih vojnika jer je jedno vreme bio deo KNOJ-a (Korpus narodne odbrane Jugoslavije – unutrašnja vojska Titovog režima).

Već sledeće 1946. godine prvenstvo igraju klubovi, a Aleksandar  Nikolić je 1946. nastupao za beogradski Metalac (budući OKK Beograd). Najpre je kao vojnik igrao za Partizan, da bi 1947. prešao u Crvenu zvezdu, sa kojom je kao igrač osvojio tri titule (1947, 1948, 1949). Jedno kratko vreme proveo je u beogradskom Železničaru, u BSK prelazi 1951. i ostaje dve sezone. Igrao je na poziciji krila, bio je vešt sa loptom, ali nije zapamćen kao veliki igrač.

Za reprezentaciju Jugoslavije odigrao je prema zvaničnoj statistici 10 mečeva i postigao 37 poena. Zanimljivo je da je upravo Aleksandar Nikolić dao prve poene u prvoj utakmici za posleratnu reprezentaciju Jugoslavije na Prvenstvu Balkana u Bukureštu 1946. u meču protiv Rumunije koji smo izgubili (27:30). Od reprezentacije se oprostio 1950. na kvalifikacionom turniru u Nici za svetsko prvenstvo u Argentini iste godine.

Već 1948. Nikolić je bio demonstrator na DIF-u, a od 1949. trener ženske reprezentacije Jugoslavije, što je ubrzalo odluku da prestane sa aktivnim igranjem. Na sve je uticala i ženidba sa Ksenijom Dojčinović 1950, ćerkom prote iz Brčkog, sa kojom je dobio ćerke Dubravku i Marinu.

Na početak trenerskog rada Aleksandra Nikolića  uticao je Nebojša Popović koji je 1951. odbio ponudu iz CK KPJ da vodi reprezentaciju Jugoslavije, pa je za taj posao predložio Nikolića. Za košarkašku javnost Beograda imenovanje Aleksandra Nikolića bilo je veliko iznenađenje, jer je vladalo uverenje da isključivo dobri igrači mogu biti uspešni treneri, a Nikolić je imao samo osrednju igračku karijeru.

Jedini uslov za Nikolića bio je da završi DIF, što je i učinio 1957, potom odmah postao asistent, posle šest godina i docent. Nikad nije doktorirao. U dugom vremenskom periodu (1951-1965) bio je trener reprezentacije Jugoslavije, od koje je postepenim i upornim radom sa više generacija igrača stvorio tim svetske klase. Jugoslavija je 1959. na Mediteranskim igrama osvojila svoju prvu medalju i to zlatnu, zatim prvu srebrnu medalju na Evropskom prvenstvu 1961, što je ponovljeno 1965, a u međuvremenu je 1963. osvojena i „evropska” bronzana medalja, iste godine kada je reprezentacija na Svetskom prvenstvu osvojila srebrnu medalju.

Aleksandar Nikolić se  oslanjao na proverene igrače, nije odmah pružao šansu mladima i nije se bavio menadžerskim poslovima što je za reprezentaciju uspešno obavljao Bora Stanković. Na njegov rad značajno je uticao petomesečni studijski boravak u SAD 1963. godine. Filozofija Nikolićeve igre bazirala se na odličnoj odbrani, a kod igrača je uvek razvijao oprez prema protivniku.

Prvo  je trenirao OKK Beograd (1952), potom Partizan (1959-1961), da bi 1963. sa OKK Beogradom osvojio prvu titulu Jugoslavije. Zatim postaje trener italijanske ekipe Petrarka iz Padove (1965-1967). Najveće uspehe imao je sa ekipom Injisa iz Varezea (1969-1973) koja je sa njim postala najjači tim u Evropi (tri puta prvaci Evrope, tri puta prvaci Italije, dva puta osvajači Interkontinentalnog kupa i tri puta osvajači Kupa Italije). Sticajem okolnosti, upravo 1973. Aleksandar Nikolić se sa svojim Injisom igrao u evropskom Kupu „Radivoja Koraća” protiv čačanskog Borca.

Potom je jednu sezonu vodio Crvenu zvezdu, sa kojom je osvojio Kup pobednika kupova, što je najveći uspeh ovog kluba. Zatim ponovo odlazi u Italiju gde trenira Fortitudo iz Bolonje (1974-1976), posle čega se vraća u reprezentaciju Jugoslavije sa kojom u Liježu 1977. osvaja evropsko, a 1978. u Manili svetsko prvenstvo. Bio je to vrhunac uspeha reprezentacije Jugoslavije koji se u takvom kapacitetu nikada više nije ponovio. Inače, Aleksandar Nikolić je 1966. i 1976. proglašen za najboljeg trenera u Evropi.

Upravo u tom trenutku Aleksandar Nikolić je odlučio da prihvati ponudu Čačana i postane trener Borca. Bilo je to ogromno iznenađenje za košarkašku javnost cele Jugoslavije i Evrope, jer je Nikolić mogao da ode u bilo koji evropski tim. Najzaslužniji za dolazak Nikolića u Čačak bio je dr Dragan Bošković, tadašnji predsednik KK Borac. Prvi sastanak ugovoren je u Beogradu preko Minde Jovanovića odličnog prijatelja Aleksandra Nikolića .

Slavni trener nije tražio nikakve posebne uslove za svoj dolazak u Čačak, već uobičajenu platu. Jedina pogodnost bili su automobil i vozač koji su profesora dovozili i vraćali u Beograd i plaćena hotelska soba u čačanskom Hotelu “Beograd“ koju je povremeno koristio. Suštinski, za Nikolića je dolazaku Čačak bio izazov, jer je želeo da na licu mesta vidi i oseti kakva je to varoš koja je dala toliko dobrih košarkaša. Zanimao ga je mentalitet i pobednička psihologija ljudi iz Čačka. Zvanično prvi trener tima bio je Slobodan Conja Koprivica, a savetnik profesor Nikolić, mada je on zapravo vodio ekipu i višestruko pozitivno uticao na organizaciju celog kluba.

Zahvaljujući Nikoliću u Borac je kao pomoćni trener doveden Ratko Joksić, tim je poboljšao igru i zauzeo peto mesto u jugoslovenskom prvenstu 1978/1979. što je Čačanima omogućilo da igraju evropski Kup „Radivoja Koraća” u kome su imali pet pobeda. Savladana su sva četiri tima sa kojima su igrali: belgijski Fleris oba puta, Antonini iz Sijene, zatim izraelski Hapoel i francuski ASPO iz Tura. Samo zbog slabije koš razlike nisu stigli do polufinala. U Kupu Jugoslavije Borac je izgubio u polufinalu od Bosne u gostima u sarajevskoj Skenderiji, od tima koji će te godine biti i prvak i osvajač Kupa Jugoslavije, a prethodne godine su osvojili šampionat Evrope.

Čačanski tim nije imao veliki broj kvalitetnih igrača kao veći klubovi Jugoslavije. Iz ekipe je još 1978. otišao Radmilo Mišović, nešto ranije i Maško Purić, tako da su za Borac nastupali Mirko Drobnjak, Dragan Arsić, Obrad Sajo Šarančić, Mićko Urošević, Milan Gari Kurćubić, potom Vlade Androić koji je došao iz Žela, Dejan Tomić koji je došao iz Paraćina, Rajko Maravić koji je prešao iz sarajevskog Železničara, dok su među omladincima najbolji bili Željko Obradović i Marko Ivanović koji su 1979. sa Borcem postali i prvaci države u svojoj konkurenciji.

Sport uvek donosi nepredviđenu dinamiku, pa i odlazak igrača. Odlazak Mirka Drobnjaka u Železničar, problem sa dolaskom Despotovića iz Kraljeva i vreme neophodno za adaptaciju Gorana Grbovića koji je stigao iz Kruševca, zatim povrede Tomića, Šarančića, Uroševića i Jojića, nisu „radili” za tim Borca.

Igranje u tri takmičenja 1979/1980. bilo je preteško za Čačane, tako da su i pored solidnih igara za svoj kvalitet u evropskom Kupu „Radivoja Koraća” i jugoslovenskom kupu, u domaćem prvenstvu igrali promenljivo i na kraju sticajem sportskih preokreta ispali iz lige. Bio je to i veliki neuspeh profesora Nikolića koji se aprila 1980. tiho povukao iz Čačka u kome je proveo skoro dve godine.

Dok je boravio u Čačku najčešće se sedeo u bašti klupskog restorana „Bunker” pored Zapadne Morave, odmarao uz reku, ispijao kapućino i pedantno slagao pikavce cigareta „Murati”, kako se to ga seća klupski lekar dr Zoran Antonović. Koliko je poznato, Aleksandar Nikolić nikada se više nije pojavio u Čačku u kome su ga upamtili po gospodstvu, eleganciji i radnoj etici.

Posle Čačka Nikolić ponovo odlazi u Italiju, gde u sledeće četiri godine trenira klubove iz Bolonje, Venecije, Pezara i Udina. Potom je zvanično završio trenersku karijeru, a 1980. penzionisao se i na Fakultetu fizičke kulture.

Kasnije je bio savetnik Božidaru Maljkoviću dok je vodio splitsku Jugoplastiku koja je tri puta bila evropski šampion. Za Čačane je važno i to što je Aleksandar Nikolić na poziv Dragana Kićanovića bio i savetnik Željku Obradoviću u sezoni 1991/1992. kada je sa Partizanom postao prvak Evrope.

Aleksandar Nikolić je odlično je poznavao košarku i uživao ogromno poštovanje igrača koje je trenirao o kojima je brinuo na mnogo načina. Nije bežao ni od druženja uključujući i igranje karata. . Bio je veliki hazarder u kartanju, za razliku od košarke. Voleo je i šah, druženje, kafane i često je pevao u društvu. Nikada nije koristio alkohol, ali je mnogo pušio, i umeo je da od pikavaca u pepeljari pravi „tim” i pokazuje „šeme” za utakmice.

Imao je ogromno strpljenje i enciklopedijsko znanje o snažno uticao na mnoge generacije jugoslovenskih trenera. Uvršten je u Nejsmitovu kuću slavnih u Springfildu 1998, potom posthumno u FIBA Kuću slavnih 2007. godine. Dobio je i Orden FIBA (1995) za zasluge u košarci.

Preminuo je u Beogradu 12. marta 2000. godine i sahranjen u Aleji zaslužnih građana na Novom groblju. Ni posle smrti nije zaboravljen. Od 2001. košarkaški kamp za decu na Zlatiboru nosi ime „Aleksandar Nikolić”. Trener Božidar Maljković pokrenuo je 2007. inicijativu da košarkaška dvorana „Pionir” u Beogradu dobije ime po Aleksandru Nikoliću, što je 23. februara 2016. konačno i realizovano. Od tada ovaj sportski objekat nosi ime „Hala Aleksandar Nikolić”.

Tekst:Duško Radišić Lejča

Foto:Arhiva KK Borac

Tekst je u okviru medijskog projekta,,Čačak sinonim za košarku 2”

,,Stavovi izneti u podržanom projektu nužno ne izražavaju stavove organa koji je dodelio sredstva”