Ariljac sa osam “fića“ i deset “buba“

Arilje. – Ovaj naš Mile je legenda, kažu u Arilju za Mihaila Jevgenijevića (75), ovdašnjeg ljubitelja starina, osobito starih vozila. U njegovoj kolekciji sada je osam “fića“ i 10 “buba“, odavno sakupljanih. Uz još poneki stari auto, nekoliko davnašnjih motocikala i nekadašnjih radio aparata. Nedavno se u to vremešno društvo i jedan stari traktor uselio.

Penzioner Mile s ponosom sređuje, čuva i pokazuje te svoje ljubimce. Priča za “Magazin“ kako se rodila ova njegova starinarska strast. Sve je počelo od prvog “fiće“ i krompira iz porodične njive pre više od pola veka.

Ima u Jevgenijevićima u obližnjoj Radobuđi parcela na kojoj sade krompir. Mile postao punoletan, ubrzo položio vozački ispit. Te 1965. malo ih je bilo s vozačkom dozvolom. A otac imao želju da sin Mile vozi “fiću“. Krompir u Radobuđi im dobro rodio, te reše da ga prodaju i kupe auto iz “nacionalne klase“. Za novi, naravno, trebalo “džak para“, previše džakova krompira. Zato odluče da pazare polovnog i očuvanog “fiću“. A takvih u godinama začetka “narodnog automobilizma“ nije imalo nadaleko.

– Saznali smo da je u Ljubljani jedan na prodaju, pa krenuli tamo vozom: otac (u postavu kaputa zašio pare za kupovinu kola), moj instruktor vožnje i ja. Kupimo jednog “fiću“ u dobrom stanju, onog nekadašnjeg “kontraša“ sa vratima koja se kontra otvaraju, i dovezemo ga u Arilje. Bio je to tada treći auto u ovoj varoši – seća se Mihailo.

Imao je svoja kola, a još učio srednju školu, Trgovačku u Užicu. Stanovao u đačkom domu u užičkom naselju Koštica, pa kad s “fićom“ iz Arilja tu dođe, a tada ni domski vaspitači nisu imali auto, uvek bude u centru pažnje.

Godine 1966. završava Trgovačku školu i odlazi u JNA. Jedva se rastao sa svojim “fićom“. A kad se vratio iz vojske počeo je da radi u trgovini u Arilju. “Fića“ dobrodošao da razvozi robu po seoskim prodavnicama.

Reši Mile 1968. da napreduje, pa proda svog prvenca i kupi novija kola, opet “fiću“. Zatim počinje da radi u Industriji tekstila Arilje kao trgovački putnik. Zanimljiv i bolje plaćen posao, ali zahtevan. Teren za prodaju robe bio mu Hrvatska i Slovenija: krene “fićom“ iz Arilja i prvi grad u koji svraća je Osijek, odatle u Maribor, Celje, Ljubljanu, pa u Zagreb, Slavonski Brod i kući. Provede celu sedmicu, pređe oko 2.000 kilometara. Retko mu se “nacionalna klasa“ kvarila.

Pamti da je jednom imao nekakav problem sa menjačem u Sloveniji, gde nisu mogli lako da poprave. Šta će, pređe on državnu granicu i pravo u Trst. Tamo italijanski mehaničari, majstori za “fiat“, brzo otklone kvar na njegovom “fići“ .

Firma za koju radi kasnije mu za službena putovanja nabavlja “zastavu 101 mediteran“. Ovim “stojadinom“ prelazio je veliku kilometražu. Od tada je uvek za potrebe posla vozio službena kola.

A kad je 2000. godine otišao u penziju, setio se “fića“ i njegove vezanosti za ta lepa mala vozila. Poželeo je da ih iz hobija traži, kupuje i sakuplja. Prvo je tražio onog starog “kontraša“, kakav mu je bio prvenac, ali nije uspeo da ga nađe. Za oko mu je zapala jedna folksvagenova “buba“, takođe oldtajmer (“bube“ za evropsko tržište sišle su sa proizvodne trake 1978.), i nju je kupio. Bio je to početak njegove ljubavi i prema ovom automobilu.

Ali “nacionalna klasa“ Miletu još ne izlazi iz glave, pa 2005. kupuje dve “fiće“. Sledeće godine baš se obradovao kad je u Gornjoj Dobrinji uspeo da nađe jednog starog s kontra vratima, proizvedenog 1967., i postaje njegov vlasnik. A kako koji stari auto kupi on nastoji da ga sredi, dovede u vozno stanje.

Danas poseduje osam “fića“ i 10 “buba“ različitih godišta, izgleda, stanja. Većina je u voznom stanju. Ima uz njih i oldtajmere “mercedes“, “audi“, “opel“, “ford“ i “dijanu“. Planira da ih sve sredi i registruje, ali to ne zavisi samo od njegove želje: sve je manje dobrih majstora za restauraciju tih vozila.

– Nije lako takve naći, zato pojedina moja vozila čekaju da budu obnovljena. Posebna želja mi je da onog najstarijeg “fiću“ sa kontra vratima dovedem u dobro stanje, prvi je na redu za restauraciju kad naleti dobar majstor – kaže ariljski starinar, koji sva ta kola trenutno drži u magacinskom prostoru firme svojih sinova. Ne prodaje ove oldtajmere, čuva ih iz ličnog zadovoljstva.

Ponekad ode na revije, da prikaže svoje ljubimce. Jednu “bubu“ je, recimo, nedavno registrovao i s njom ide na “Bubijade“ po Srbiji. Dok ju je pre neki dan vozio, zaustavi ga u Čačku saobraćajna policija. Pita ga policajac zašto se nije vezao pojasom. – Nemam čime – odgovori Mile i objasni da u tom autu iz 1965. nije bilo fabrički ugrađenih pojaseva. Policajac, neki razuman čovek, pusti ga bez kazne.

Pored automobila ovaj Ariljac sakuplja i druge starine. Ima stare motocikle, raznih godišta. Jedan njegov motor švajcarske proizvodnje (“motosakoč“) proizveden je 1929. godine, takvi su i u ratu korišćeni (za vozača i naoružanog suvozača). Kod Mileta su i tri BMV motocikla: jedan iz 1950., drugi iz 1971., treći iz 1976. godine.

U Jevgenijevićevoj zbirci su i davnašnji radio aparati, tridesetak raznih. Pre neki dan kupio je stari traktor, kakav se odavno ne proizvodi, da ima i to vozilo. Radio je Mile vredno u karijeri, stekao dovoljno da sebi može da priušti šta želi. A kako njegovi bližnji gledaju na tu starinarsku strast?

– Ovaj moj hobi prihvataju svi, i oba sina, unuci, prijatelji, poznanici. Jedino mojoj supruzi ponekad nije pravo. Smatra da uludo trošim i vreme i novac. A ja volim starine i šta mogu – objašnjava.

Život se, kao na filmu, ponekad vraća na početke. Mile je nedavno zasejao krompirom istu onu njivu u Radobuđi od čijeg roda je pre 56 godina kupio prvog “fiću“. Možda opet od krompira dovoljno zaradi da i u starosti može da ulaže u omiljenu “nacionalnu klasu“.

(objavljeno u “Politikinom“ dodatku “Magazinu“ autor Branko Pejović)