Bio je slikar srpske vojske u Velikom ratu, streljan jer nije hteo u partizane, a njegov dom je sada SABLASNI PRIZOR

Ubijen je jer nije hteo pod petokraku, istina o njemu je decenijama skrivana, a država koju je zadužio umetničkim delima dozvolila je i da deo njegove zaostavštine oglođe zub vremena, toliko da joj obnove nema.

Kući Mihaila Milovanovića (1879-1941), prvog akademskog slikara iz Užica i zvaničnog slikara Vrhovne komande Srpske vojske u Velikom ratu, nema spasa. Građevinski zahvat koji bi rekonsturisao ruiniranu vilu – atelje u zaseoku Tuk, procena je struke, neizvodljiv je.

– Realno ne postoji šansa da se Milovanovićeva kuća obnovi. To je moralo da se učini pre 20-30 godina. Sada je prekasno – kaže gradonačelnik Užica Tihomir Petković.

Zvanje prvog akademskog slikara iz Užica Mihailo Milovanović stekao je 1909. na Akademiji u Minhenu.

U Prvom balkanskom ratu vojevao je se srpskim ustanicima, a posle demobilizacije otišao je u prestonicu Češke Prag.

– Pokušavamo preko ambasada Nemačke i Češke, država u kojima se Milovanović školovao i radio, da obezbedimo novac da se kuća sruši i izgradi njena replika. Ovakav zahvat bi koštao više stotina hiljada evra. U svakom slučaju, kuća neće biti srušena dok se ne obezbede sredstava za gradnju nove – objašnjava Petković.

Tridesetih prošlog veka izgrađenu kuću u Tuku kod Užica, u kojoj je umetnik živeo i stvarao dok nije izveden pred partizanski streljački stroj, grad je pre četiri godine otkupio od Vojske Srbije.

Deo krova se urušio na truli patos, zidovi su popucali, fasada oronula, prozori polupani. U sablasni prizor uvukao se i miris bojnih otrova jer je kuća 1999. godine korišćena kao vojno skladište.

– Muzej je želeo da je pretvori u srpsku kuću umetnosti, ali se to pokazalo kao neizvodljivo. Ne znam da li igde u Srbiji, naročito u selima, postoji takva građevina, tridesetih godina napravljena namenski za atelje po modelu minhenskih i praških škola – žali Nikola Gogić, direktor Narodnog muzeja.

Početkom Velikog rata Milovanović je uhapšen u Češkoj, ali je iz praškog zatvora preko Nemačke, Poljske, Ukrajine, Crnog mora i Rumunije stigao u Srbiju i priključio se Drinskoj diviziji. Prošao je albansku golgotu i stigao do Krfa, gde je postao zvanični slikar Vrhovne komande. „Tamo daleko“ naslikao je portrete kralja Petra i regenta Aleksandra, Putnika, Mišića, Stepanovića, Bojovića, Jurišića Šturma…

Po oslobođenju živeo je i stvarao u Beogradu, a potom se sa porodicom vratio u zavičaj, gde je izgradio kuću sa ateljeom.

Septembra 1941, po ulasku partizana u Užice, Milovanović je pao u nemilost Titove vojske. Uhapšen je pod optužbom da je engleski špijun i sa grupom Užičana streljan i pokopan u masovnu grobnicu 28. novembra, dan pred pad Užičke republike. Mesec dana kasnije, po odobrenju nemačke vojne uprave, posmrtni ostaci preneti su u njegov zavičaj, gde su i sahranjeni.

Prvom akademskom slikaru podignuta je spomen-bista u centru Užica, a muzej mu je posvetio legat.

Sud ga rehabilitovao

Mihailo Milovanović rehabilitovan je posle skoro šest decenija od streljanja.

– Mihailo Milovanović nije bio ni narodni neprijatelj ni petokolonaš, a streljan je zato što nije hteo da pristupi komunistima i materijalno ih pomaže iz političkih i ideoloških razloga – obrazložio je sud.

Blic / Vladimir Lojanica