Braći drvosečama svanulo u divljini

U konačište samaraša u Vučiji, kod Nove Varoši, stigla solarna struja zahvaljujući donatorima. Kneževići već deset godina seku drva u gorama Starog Vlaha

– KAD i nama jednom svanu, kad nas ogreja sijalica! Šest godina u ovoj divljini, u mraku, gotovo da oćoravismo uz gašnjaču i baterijske lampe.

Elektrika obasja sobu u konačištu u Vučiji, a drvoseča Dragan Knežević poskoči sa stolice, skoro do tavana. Žuljevita ruka čestita majstoru Radu Bralušiću što je doveo struju, a kad se na TV ekranu pojavi slika „ko mleko“, tresnu šakom o sto.

– Sad je život koliko-toliko normalan. Biće noći kraće… Hvala dobrim ljudima što su nas se setili – izusti Dragan, dok mu oči zaiskriše, nazdravljajući „mučenicom“.

Trojica braće Knežević – Darko (43), Dragan (35) i Petko (34), iz Aginog Sela, kod Banjaluke, poznatiji kao samaraši, već deset godina krstare gorama Starog Vlaha. Na Zlataru, Javoru, Bosanju, Kozomoru i u Kamenici seku i izvlače drva ili ih, iz nedođije, iznose na samarima konja do kamionskog puta. Odavno zapustela farma nekadašnje zadruge u Vučiji, u brdima između Nove Varoši i Kokinog Broda, šest godina im je dom i baza iz koje polaze na posao, ali i mesto gde provode zimu, čekajući da ševa zapeva.

– Na 250 metara od farme prolazi dalekovod za zaselak Roljevići u Kamenici. Nudili smo da kupimo bandere, da učestvujemo u radovima kako bismo dobili struju, ali su se, i pored obećanja, isprečili neki tehnički uslovi. Godinama se dovijamo: za osvetljenje u sobama za smeštaj i u štali povremeno smo koristili agregat, ali je velika potrošnja nafte – 12 litara na 10 sati. Meso i druge namirnice čuvamo u zamrzivačima kod prijatelja u selima – kazuju Kneževići.

Elektrika s krova kolibe Marka Prelića, čobanina i usamljenika u obližnjem Velikom Polju, bila je povod da sine i u mraku Vučije. Braća Dragan i Zoran Jelikić i rođak im Aleksa, koji su od šumskog gazdinstva uzeli bukovinu „na panju“, a Kneževići vrše sanitarnu seču, kao i električar i vozač Limskih HE Rade Bralušić, odlučili su da olakšaju boravak šumskim radnicima. Trošak za poklon – uvođenje solarne energije i nabavku TV aparata će, kažu, podeliti na ravne časti.

– Panel ploča od 200 kilovata na krovu zgrade i dva akumulatora napajaju desetak sijalica, pune mobilne telefone, a uz pomoć njega mogu da rade televizor i manji frižider. I kad nema sunca, biće struje petnaestak dana, naravno, uz štednju – naglašava Bralušić.

Hleb sa devet kora Kneževići zarađuju od malih nogu, pošto je osmočlana porodica ostala bez hranioca. Darko podseća da se „konju za rep“ i za samar uhvatio čim je završio šesti razred. U nadnicu su se rano otisnuli iz zavičaja. Petorica braće godinama su zanat šumskih radnika pekli kod gazde u okolini Vranja. Uz pozajmicu, Darko je kupio prve konje, i sada imaju dva štajerca i devet mešanaca, a cena seče i izvlačenja po prostornom metru je 1.500 dinara.

– Kišno leto i blato na svakom koraku danima nam nisu dali da idemo u šumu. Četiri tovarna konja u jednoj turi iznesu jedan i po kubni metar drva, i kada je duži dan napravi se sedam-osam tura. U Kozomoru i Manguri smo, zbog teškog terena i udaljenosti, u dve etape iznosili cepanice do lagera i kamiona – kazuje Darko. – Kad bi idućeg proleća bar malo popravili put od Tikve do Vučije…

MILICA ŠEF KUHINjE

TEŠKOĆE života u vrletima sa samarašima deli Milica Avramović (62), iz Gornjeg Milanovca. Deset godina je šef kuhinje i brine i o maloj farmi – kravi, ovcama, svinjama, kokoškama, mačkama i psima. Drvoseče ne oskudevaju u belom mrsu, a Milici pomognu u setvi i gajenju povrća tako što uzoru baštu.

SENO I ŽITO

ZA 11 konja Kneževići su spremili 200 tovara sena i zalihe žita. Kad izvlače građu, konji ne mogu bez 10 kilograma kukuruza i zobi, a ostalim danima ovaj obrok im je tri puta manji. Inače, konja za šumski rad nema bez 1.300 evra, a „obuća“ (metalni kov) košta 30 evra i može da izdrži tri meseca, nekad i kraće.

Novosti / D. Gagričić