„Brzi voz“ na novom peronu
Zlatibor. – Kraljev trg, jezero, šetalište, kraljeva česma, sportski tereni obnovljeni su u ovoj godini na Zlatiboru. Ulaganjima opštine Čajetina uređeni su, izmenjeni i osavremenjeni najposećeniji prostori centra ove planine.
Te promene dohvatile su i zlatiborskog kiridžiju, poznatu skulpturu koja je donedavno stajala usred Kraljevog trga. Premešten je odatle ovaj drveni Era s natovarenim konjićem, evo ga na početku šetališta od trga ka tržnom centru i pijaci. Sa malog platoa taj simbol zlatiborske prošlosti kao da nadgleda ovovremena dešavanja, turiste koji po lepom vremenu uvek preplave trg i šetalište.
Nazvan je “zlatiborski brzi voz“, jer je rađen prema davnašnjoj istoimenoj fotografiji Todora Udovičića Gajevića, najpoznatijeg kiridžije ovog kraja. Skulptura je postavljena na Kraljev trg 2013. u sklopu obeležavanja 120 godina organizovanog turizma na Zlatiboru, njen autor je samouki vajar iz obližnje Šljivovice Miladin Lekić. Ovaj umetnik skulpturu čiče kiridžije (visoku 2,6 metara) napravio je od hrastovog drveta, a konjića (2,5 m) od brestovog drveta iz sela Stubla, baš odakle je bio stari Todor.
Kiridžiluk na Zlatiboru zaživljava sredinom 19. veka kad nije bilo puteva, jedino prevozno sredstvo bio je mali zlatiborski konj. Ljudima na planini potrebno je žito, pa su se kiridžije u karavanu (sa 15-20 konja) spuštale u ravničarske varoši da ga nabave trampom za svoje proizvode: luč, katran, beli mrs, suvo meso, vunu, kožu. U povratku, uz žito, donosili su i robu (espap) za užičke trgovce. Nagrada kiridžiji zavisila je od brzine kojom će trgovac u Užicu dobiti naručeno.
Umešnost je zahtevao kiridžijski posao, snalaženje u putu i u svakoj nevolji. Ima zapisa da su kiridžije sa Zlatibora stizale u Beograd i Kragujevac za pet konaka. Karavan je predvodio kramar (ili kalauz), birao se kraći put, nekad i po cenu da je loš, zakrčen i opasan (bilo je napada razbojnika na njih). Kiridžije su za hranu najčešće nosile proju, sir, slaninu i luk, a svoj dolazak u veće mesto najavljivale ne samo zvukom zvona sa konja prednjaka, već i kiridžijskom pesmom. Rado su ih primali na konak u kuće po Srbiji, gde su erskim pričama punim duha i osobenim govorom zabavljali ukućane.
Godine 1912. voz “ćira“ je stigao u Užice i kiridžijskim karavanima je odzvonilo, roba trgovcima počela je da stiže vozom. Potom je i Veliki rat učinio svoje, pa su verni kiridžiluku kasnije ostali samo najuporniji poput Todora Udovičića Gajevića. Već u drugoj polovini 20. veka, kad su motorna vozila zavladala i prevoz preuzela, na Zlatiboru više nije bilo kiridžija.
(Objavila “Politika“ autor B.Pejović)