ČAČANI U BEOGRADU

Čačani u Beogradu

Zanimljiva priču o igračima koji su iz Čačka, uglavnom iz Borca, prešli u Partizan i Crvenu zvezdu. Ako smo dobro brojali, 16-torica su obukli “crno-beli” dres a 13-torica onaj rivalski “crveno beli” a bilo je još nekoliko igrača koji su počeli u Čačku a završili u većim klubovima. Sve u svemu, preko 30 čačanskih majstora “opralo je ruke u Moravi” što im je bila najbolja “preporuka” za uspešđne karijere

Dvostruka pobeda Borca nad Partizanom u pretprošlogodišnjoj sezoni ABA lige aktuelizovala je pitanje među ljubiteljima košarke: da li je ovo prvi put da Borac dobije obe utakmice protiv “crno-belih” u jednom prvenstvu. Odgovor je jednostavan: nije. Partizan je nekako “ležao” Borcu, pa su Čačani više puta pobeđivali u Beogradu. U prvenstvu 1968/69. godine u gostima je pobedio rezultatom 84:79 uz 37 koševa Mišovića, a u Čačku još ubedljivije – 76:64, a Radmilo je ubacio 33 poena. Inače, od svih jugoslovenskih timova Radmilo je najviše koševa ubacio baš Partizanu: 688 na 22 prvenstvene utakmice (prosečno 31,3 po utakmici). Od 22 meča Borac je dobio polovinu.

Drugo pitanje je znatno kompleksnije: koliko su Čačani doprineli razvoju košarke u glavnom gradu,pre svih Partizana? Poznato je da su brojni čačanski asovi karijeru nastavljali u košarkaškim velikanima iz Beograda. Znatno više ih je igralo u Partizanu, ali ni Zvezda nije bila imuna na košarkaške majstore sa Morave.

Sve je počelo davne 1954. godine kada su iz Borca u Partizan prešla braća Đurići – Zvonko zvani Bumbi i Milorad–Miketa. U to vreme prelasci iz kluba u klub nisu bili mogući bez saglasnosti matičnog kluba. Borac braći Đurić nije pravio probleme, jer su oni uveliko bili studenti u glavnom gradu. Treba se prisetiti da je Borac te godine igrao Prvu ligu, a da je Zvonko Đurić bio drugi strelac prvenstva (iza legendarnog Borisa Kristančića).

– Braća Đurić su prešli u Partizan krajem 1954. godine tako da su u Vijaređo, početkom 1955, išli kao gosti Borca, a članovi Partizana. Oni su bili deca palog borca, rođeni ujak im je bio Milorad Dostanić, sudija Ustavnog suda. Pošto su studirali, oni su bez ikakvog problema otišli. Verodostojan podatak je da su obojica igrali za Partizan u prvenstvu 1963. godine. . Ako uzmemo ovo kao poslednju godinu, znači da su igrali od 1955. do 1963, punih devet godina, što je karijera za svako poštovanje. Zvonko–Bumbi je bio stariji, mirniji i odmereniji i nije nešto mnogo bio angažovan u Partizanu kasnije. Milorad–Miketa je bezmalo do kraja života bio u Partizanu, a pomalo i u Savezu. On je, kako se to kaže, u „svakoj čorbi bio mirođija“. Mnogi su govorili da je bio „brat blizanac“Aca -Puša Stefanovića iz perioda posle trenerstva. Mislim da on ipak nije značajno uticao na prelaske iz Čačka. On se više “vrteo” oko svega toga, kao i Aco Puš oko Borca kasnije.

Posle Đurića više od jedne decenije nije bilo prelazaka iz Borca u Partizan. Ali, to ne znači da nije bilo inicijative. Naime, najveća čačanska zvezda Radmilo Mišović bio je na meti Partizana. Posle završenog prvenstva, sredinom oktobra 1963, na poziv ljudi iz Partizana, Radmilo odlazi u Beograd. Tamo je trenirao i igrao prijateljske utakmice. Međutim, nije mogao bez Čačka, Morave i golubova, pa se sredinom decembra iste godine vratio u matični klub. Njemu je boravak u Partizanu više ličio na izgnanstvo. Uzgred, dvadestogodišnji talentovani strelac nije dočekan raširenih ruku od strane tadašnjeg reprezentativca Miloša-Miška Bojovića, kao ni Borislava Žutića i Đorđa Milojevića, koji su u njemu odmah videli konkurenciju. Bila je to fatalna greška Partizanovih zvezda. Posle nešto više od dva meseca boravka u Beogradu Radmilo se vratio  kući.

Sledeći igrač koji je iz Borca prešao u Partizan bio je centar Josip Farčić. 

– Jole Farčić je,kao oficir,  bio prinuđen da krajem 1967. godine pređe sa službom u Beograd, a u sledećem aktu i u Partizan, jer mu je omogućeno napredovanje u službi – faktički preskočio je vojnu akademiju i od podoficira dogurao do oficira – kapetana.

Nešto kasnije, u Partizan prelazi veoma perspektivni centar Dragan Đukić. Ipak, ključni prelazak za oba kluba dogodio se 1973. godine kada je Dragan Kićanović, tada dvadesetogodišnjak, drugi strelac prethodnog prvenstva države (iza Šolmana) i aktuelni reprezentativac, na volšeban način iz matičnog Železničara (u prethodnoj sezoni igrao za Borac kao pozajmljeni igrač) bez ispisnice prešao u Partizan pod trenerskom komandom ranka Žeravice. Značaj ovog prelaska ne može se posmatrati samo sa aspekta “Kićanovog” igranja za beogradski klub, mada je on nesumnjiv. Treba se podsetiti da je Partizan prvu titulu prvaka države osvojio 1976. godine, kada je “Kića” prvi put bio najbolji strelac prvenstva, a Borac ispao iz lige posle neuspeha na  kvalifikacionom turniru u Srbobranu (te godine i Kićanov “Žele” je igrao kvalifikacije za Prvu ligu – neuspešno).

Dug spisak majstora

Većina kasnijih prelazaka vezani su za Kićanovićevo funkcionersko angažovanje u Partizanu. Navodim imena igrača koji su nosili dreseve Borca pa Partizana sa strahom da ne preskočimo nekoga: Goran Grbović (Kruševljanin, ali igrao sezonu u Borcu), Željko Obradović, Vlade Androić, Marko Ivanović, Miroslav Radošević, Branko Milisavljević, Aleksandar Rašić, Uroš Tripković, Marko Jošilo, Nikola Pešaković, Nikola Radičević I Aleksa Avramović. Kakvi igrači! Više od polovine njih nosilo je dres sa državnim grbom. Posebno je zanimljivo da su se Miro Radošević i “Zec” Milisavljević kao rođeni Užičani afirmisali u Borcu i kao najbolji strelci prvenstva (Mire 1997, a Zeka 2000. godine) otišli u Partizan, s tim što je Radošević u to vreme bio i državni reprezentativac (prvaci Evrope 1997).

– Najznačajnija ličnost u svim tim prelascima bio je Đorđe-Siske Čolović, advokat, godinama važan čovek u upraviPartizana, a u jednom periodu i generalni sekretar Košarkaškog saveza Jugoslavije. Kasnije je to bio Kićanović, od 1983, pa do 1991. godine, a potom dugo vremena i Dragan Todorić.

Spisak Čačana koji su igrali u Zvezdi znatno je manji, ali nije zanemarljiv. Prvi as koji je došao na Mali Kalemegdan bio je gorostasni Radivoje Živković, a potom su sreću u crveno-belom dresu u Beogradu okušali: Savo Kovačević, Zoran Stefanović, Dejan Tomić, Nikola Jovanović, Igor Đaletić, Bojan Radetić, braća blizanci Tadija i Strahinja Dragićević, Branko Jorović, Marko Marinović – Malina (aktuelni trener Borca), Đorđe Majstorović, Nikola Radičević (poslednja dvojica su nosili sva tri dresa). Napominjem da nisu svi rođeni Čačani, ali su igrali u Borcu.

Nisu iz Čačka u Beograd išli samo igrači, bilo je i trenera, kondicionih trenera, sportskih lekara i funkcionera. Treba reći da je bilo i prelazaka u obrnutom smeru, ali neuporedivo manje. U Čačak su dolazili , kao neafirmisani igrači (Haris Brkić, Mihajlovski, Vlada Petrović, Boban Kocić,Dušan Miletić) ili pri kraju karijere (Jadran Vujačić).

– Partizan je ispoljio mnogo više elastičnosti i prilagođavanja u svemu, pa i u dovođenju igrača sa strane, samim tim i iz Čačka. Što bi rekao Laza Lečić – igrači su kao žene lakog morala, idu onome ko da više para i gde će im biti lepše i bolje i ko će ih još bolje prodati. .Valja pomenuti još nekoliko igrača koji su igrali u Čačku a nisu nosili dres ni Borca ni beogradskih rivala: Slobodan-Rica-Gordić (OKK Beogrtad), Milun Marović (Radnički Beograd) i Radislav Ćurčić (Zelezničar, Olimpčija Ljubljana, Makabi).

Tekst..Duško Radišić Lejča

Foto Arhiva

Tekst je u okviru medijskog projekta,,ČAČAK SINONIM ZA KOŠARKU,,