Dnevnik oficira se vratio u otadžbinu

„Niko nije za rat, nikome nije stalo do toga da stane pred topovsku ili puščanu cev, pred bombu i mitraljez, a ratuje. Zašto? E to zašto je neobjašnjivo”, pisao je Vuković

Užice – Vojevao je hrabro za otadžbinu oficir Dragoljub T. Vuković (1880–1930), a kad bitke utihnu vodio ratni dnevnik. Beležnica je čuvana u porodici dugo posle Dragoljubove smrti, da bi je njegov sin Momčilo, kao knjigu „Golgota i vaskrs Srbije” (uz podnaslov „Očev dnevnik Prvog svetskog rata”), objavio u Minhenu 1979. godine.

No ta knjiga nikad nije bila publikovana kod nas. Šest dnevničkih beležnica i Vukovićeve vojne zapise nastale u Vojsci Kraljevine Jugoslavije sačuvala je Momčilova poćerka Anamari Her. I to na ostrvu Tenerifa, u kući gde je stajala na zidu i ikona Svetog Nikole. Ova Ikona koja je iz Vukovićeve kuće u Valjevu, preko LJubljane i Minhena dospela je na Kanarska ostrva.

Ali Srbija nije zaboravila oficira Dragoljuba, u ratu majora koji je u miru stekao i čin pešadijskog đenerala. NJegov dnevnik vratio se u otadžbinu. Zahvaljujući naporima direktora Istorijskog arhiva u Užicu Željka Markovića nedavno je, u izdanju ovog arhiva povodom veka od Velikog rata, objavljena knjiga tih Vukovićevih dnevnika pod naslovom „Kako da dobri Bog”. Marković ističe da je dnevnike ovog oficira „od drobilice vremena sačuvala poćerka Momčilova Anamari Her, čijom se plemenitošću pojavljuje mastiljavi ratnički trag Dragoljuba Vukovića u koricama srpske povesnice i otvara pred srpskim čitaocem”.

Ime knjige „Kako da dobri Bog” nije slučajno odabrano: đeneral na 347 mesta u dnevniku navodi ime Gospodnje. – Dragoljub se obraća Bogu da ga spase, da spase Srbe, vojsku, da ponovo stigne u otadžbinu… Ime Gospodnje i molitva Dragoljubova vraćaju njegove dnevnike u otadžbinu. Dao je dobri Bog – napominje priređivač.

Vuković se rodio se u Beogradu, završio je Vojnu akademiju. U Balkanskom ratu je komandant bataljona, a početak Velikog rata zatiče ga u Valjevu kao pešadijskog majora. Ratni dnevnik počinje da piše jula 1914. godine. „Da znam gde sam kada bio, šta je bilo i kako je stvarno bilo”, objašnjavao je. Dnevnik se završava demobilizacijom marta 1920. godine. Potom je vodio pribeleške o važnim događajima svoje vojničke karijere.

U dnevniku piše o dešavanjima krvave, ali junačke 1914. godine. Tada je od princa Đorđa dobio ikonu Svetog Nikole, osvećenu na Svetoj Gori. Beleži Dragoljub užase odstupanja srpske vojske 1915. preko Albanije, u kome oboleva od tifusne groznice i uspeva da ozdravi. Početkom 1916. s vojskom plovi na Krf, gde se oporavljaju: „Digao sam šator između dve velike masline, divno mesto, od mora daleko oko 20 koraka. Gledam u more i mislim da li će dati Bog da preko njega pređem i vidim moje. Baš sam ih se uželeo.”

Slede zapisi o borbama na Solunskom frontu 1916. godine:

„31. avgust: Bijemo se mnogo, naročito juče i danas. Strašna artiljerijska vatra. Napadali smo Krivu Čuku i uzeli je; danas bez obzira na žrtve napadamo Golo Bilo.”

„5. septembar: Drinska divizija uzela Kajmakčalan, i prva stopa na srpskom zemljištu…

„25. septembar: Naši su stigli na levu obalu Crne Reke i uzeli sela Grnište, Budimirce i Sakuljevo. Čudi me da Bitolj još nije pao, i tamo smo imali uspeha. Imam u zatvoru 16 talaca iz Ranislava, Krnoševa i Garbonjca. Danas im Bajram, te mole da odu u džamiju da klanjaju i odobrio sam da idu. Retko da se nađe u celoj Magleni čovek na koga bi se moglo računati: svi su prema nama rđavo raspoloženi”…

Piše on da tokom 1917. sa „našom ofanzivom ide traljavo”, o streljanju Apisa, malariji koja „podavi naše vojnike”, o boljševičkoj revoluciji u Rusiji i njenom primirju sa Nemcima… Septembra 1918. počinje ofanziva srpske vojske koja je u silnom naletu, a Bugari u paničnom bekstvu.

„U Prištini se svet svečano obukao dok prođosmo s divizijom… Pri prolazu kroz Vučitrn naredio sam te je muzika svirala tri do četiri marša… Po celoj Mitrovici nemački natpisi na ulicama: glavna ulica se zove ’Ibar štrase’. Kad sam govorio s decom, setih se svoje dece…”

I tako preko Kraljeva i Čačka („koji vri od veselja i čuda”) sve do Valjeva u kome su mu žena i deca kojima se silno obradovao. Zatim u Sarajevu, Slavonskom Brodu, Beogradu, pa opet u Valjevu.

„U celoj stvari ovo je zanimljivo. Niko nije za rat, nikome nije stalo do toga da stane pred topovsku ili puščanu cev, pred bombu i mitraljez, a ratuje. Zašto? E to zašto je neobjašnjivo. Ja se osećam isuviše mali da se upustim u razlaganje ovoga pitanja, jer ga niti umem, niti znam razložiti. Znalci su tu stvar objašnjavali, pa su ipak do relativno slabih zaključaka došli”, pisao je u dnevniku oficir Vuković.

Politika / Branko Pejović