Dub se po „zlatnoj“ poznaje
Bajina Bašta – Na desetak kilometara od Bajine Bašte, opasano brojnim brdima, leži selo Dub sa oko 500 žitelja. Ljudi ovde uglavnom žive od poljoprivrede, ovdašnje maline su čuvene po svom kvalitetu. Ali, od ovog leta o ovom selu će se sa posebnim poštovanjem pričati uvek kada se spomene – truba, pišu Novosti.
Jer, mlađani Marko Gligorijević (23) u svoje rodno mesto pravo sa nedavno završenog 56. Sabora trubača u Guči doneo je – „Zlatnu trubu“, nagradu koju su ove godine po 53. put dodelile „Večernje novosti“. To je bio razlog za veliko slavlje u Dubu, koje već danima traje u bajinobaštanskom kraju.
Nema domaćina u Dubu koji nije svratio u kuću Gligorijevića na čast. Čestitaju veliku pobedu Marku, ali i njegovim „zlatnim“ momcima iz orkestra – Dejanu Jovanoviću, Jovanu Filipoviću, Goranu Popoviću, Srećku Bogdanoviću, Mladenu Radovanoviću, Marku Pejiću, Kosti Vukašinoviću i Miroslavu Simiću. Većina njih vodi poreklo upravo iz Duba.
Sa suzom radosnicom u očima danas o Markovom uspehu priča njegov deda Rade.
– Kada sam čuo da je Marko dobio „Zlatnu“, iako ne pijem, uzeo sam čašicu rakije i popio je u kap od radosti i uzbuđenja – ispričao nam je deda Rade (73), koji je u domu Gligorijevića, kako veli, usinjen.
Sa svojih 14 godina došao je od Tejića iz Cerje i ovde uzeo drugo prezime i postao naslednik kuće u kojoj nije bilo poroda.
– Učio sam sinove i Marka da žive od svog rada – priča Deda Rade. – I ja, a i oni, volimo njivu iz duše. Ali zavoleli smo i trubu. U Guču smo išli od prvih Sabora. Kući ispečemo dva praseta i krenemo na Sabor. Voleo sam da slušam trubu Milovana Babića i Feata Sejdića. Nisam ni slutio da će mi unuk postati trubač, i to kakav. Danas sam ponosan na njega… Samo još da ga oženim, daće Bog uskoro. Samo još to čekam…
Markovom uspehu silno su se obradovali i otac Cvetko, majka Slavica, stric Miloje, strina Dragica, baba Ruža, sestra Marija, zet Novica, sestričine Nevena i Magdalena. Svi oni prethodnih nekoliko dana goste sve one koji su došli da Marku čestitaju i da vide „Zlatnu trubu“.
– Niko u porodici pre Marka nije svirao. Bili smo na nekoj svadbi i on je kao petogodišnjak uzeo trubu i produvao je prvi ton. Odmah se na njegovom licu videla neopisiva sreća. Tako sam rešio da mu kupim prvu trubu – ispričao nam je stric Miloje. – Odmah smo ga odveli na časove kod Tatomira Nikolića. Tako je počelo… Ubrzo je napravio orkestar i počeli su da vežbaju, a ovde nije bilo veselja da se nije čula Markova truba.
I tako već danima traje veselje u domu Gligorijevića. Svakom gostu se na uvce odsvira iz „Zlatne“ za dugo pamćenje – samo onako kako to Marko ume – virtuozno, sa lakoćom. Ponekad da natera na igru, a onda da miluje, meraklijski.
– Nema reči da opišem svoju sreću koju sam osetio posle proglašenja pobednika na Saboru i koja traje, evo, do danas. Dosta toga se promenilo u mom životu. Promenilo se i selo. Svi su me do sada pitali gde je to mesto odakle dolazim…, sada će sigurno svi dobro upamtiti. Ova nagrada mi je vetar u leđa… Sviraću još bolje. Jer sada mi je srce puno, a ja sviram iz srca – kazao nam je Marko.
BORIS KAO POJAČANjE
Neizostavni gost u kući Gligorijevića je i osmogodišnji Boris Dragan. Dečak koji je uz Marka zavoleo trubu i koji prati orkestar gde god da sviraju. Roditelji su mu već kupili trubu, pa je uvek pravo pojačanje orkestru. Ima dobrog učitelja, pa, ko zna, možda će kroz neku godinu „Zlatna“ doći u ruke ovom mališanu.
PressLider