Esnaf do esnafa u zanatlijskoj bašti

Bajina Bašta. – Svaki je zanat zlatan, od davnina kažu u narodu. Ali zanati su u ovo vreme zaboravljeni, tek po koji zanatlija preostao je u varošima. Gde ih je nekada bilo desetine, radnja do radnje.

Varošica na Drini Bajina Bašta isticala se u predratno doba po zanatlijama. Mnogih zanatskih struka, esnaf do esnafa. Slikovito je o tim vremenima nekad u “Bajinobaštanskim novinama“ pisao hroničar ovdašnje prošlosti Miodrag Mio Dimitrijević, što u ovo doba u zanimljivoj rubrici “Čaršijsko ćoše“ objavljuje Prvi portal BB.

– U staroj Bajinoj Bašti postojale su sledeće zanatlije: pekari, kasapi, ćevabdžije, voskari (koji su bili i licideri). Zatim obućari (koji su ručno izrađivali cipele), sarači (pravili predmete od kože), stolari (ili tišljeri), krojači (ili šnajderi), abadžije (šili narodna odela), kovači, bravari, kazandžije (za kazane, džezve, tepsije), potkivači (potkivali konje i volove), bojadžije, jorgandžije, vunovlačari, moleri, grnčari (za zemljane posude) i drugi – pisao je Dimitrijević.

Bio je, navodi on, i jedan tkač koji je na svom ručno i nožno pokretanom razboju izrađivao razne vrste tkanina za domaćinstvo. Zatim sodadžija, koji je pored punjenja onih posebnih flaša sifon-sodom pravio i neki gazirani slatki napitak popularan kod ondašnje mladeži koji se zvao klaker.

– Tu su i berberi (frizeri), od kojih je jedan i zube vadio pre dolaska zubnog lekara u Bajinu Baštu, a drugi je počeo da pravi čuvene električne ondulacije što su bajinobaštanske dame oduševljeno prihvatale.

Prvi ovdašnji majstor za preradu creva bio je jedan došljak Čeh. Prilikom jesenjih svinjokolja varošani su od njega mogli da nabave creva za kobasice i drugo. – Taj majstor je bio miran, ćutljiv, veoma pošten čovek. Ima je tri lepuštkaste i vrlo pristojne kćeri – podseća autor teksta.

Po brojnosti su se isticali opančari. Postojao je ovde i puškar, vešt u opravci oružja, a prvu fotografsku radnju otvorio je jedan Rus Aleksandar, izbegao iz carske Rusije tokom boljševičke revolucije. – Nekako u isto vreme dospela su u Bajinu Baštu i još dva ruska emigranta, sa dva pristojna putnička automobila, zvali su se Vasilij i Petar. Postali su prvi bajinobaštanski taksisti, vozili građane u raznim prilikama, a najčešće na relaciji Bajina Bašta-Užice – beležio je Mio Dimitrijević i podsećao na tadašnje sjajne zanatlijske zabave u hotelima “Bosna“ i “Evropa“ te druga značajna dešavanja. Sve do druge polovine tridesetih godina 20. veka, kad se na tom idiličnom zanatlijskom nebu navlače tamni oblaci.

– Te zanatlije bili su uglavnom dobri ljudi, ne samo dobri majstori. Unosili su duh radosti i lepog raspoloženja u život čitave varoši. Neki su, recimo, dobro pevali pa se iz njihovih radnji orila pesma. Drugi su bili duhoviti, pričali razne šale i viceve. Zanatlije su aktivno učestvovale u svim zbivanjima u varoši. Pamte se i kao dobri pevači, fudbaleri, biciklisti , gimnastičari koji su na tadašnjim sokolskim sletovima izvodili prave bravure – piše u rubrici “Čaršijsko ćoše“.

(objavila “Politika“ autor Branko Pejović)