GIBANICE, I TI LI SI PEČENJE

Kao iz neke magle pojavljuju se očeve reči „Gibanice, i ti li si pečenje“ koje je izgovarao radujući se izdašnoj gibanici koja se u nedeljno jutro pušila na stolu.

U vreme mog detinjstva mnogi su odrasli na kupovnom bureku iz pekara, onog sa mesom ili sa sirom. Moje iskustvo je bilo drugačije. Majka nije dozvoljavala da se izađe bez doručka koji se nije kupovao već se spremao kod kuće. Nedelja i porodična okupljanja i kad smo imali goste, uz obaveznu gibanicu i burek, kako je majka zvala pitu sa mesom.

Moja majka Nada potiče iz domaćinske i bundžijske porodice Jakovljević iz Dragačeva. Kuća u kojoj se rodila uvek je bila prepuna svega – i čeljadi i svih zemaljskih blagodati. Devetoro dece, uvek puno radnika koje je trebalo nahraniti, za vreme rata izbeglice i mnoge vojske koje su prolazile kroz kuću. I u najtežim vremenima trpeza je za ono vreme bila izdašna, a na njoj je uvek morala biti i gibanica. Majka, kao druga po stareštvu od sve dece, bila je uvek od pomoći mojoj babi Hristosiji – Toli u domaćinskim poslovima. Naučila je da sprema pravu seljačku gibanicu koju su neki zvali i carskom, a za vreme rata i četničkom. Kako god, gibanica je bila hrana kojoj su se radovali svi – i nadničari i gospoda beogradska i slovenačka, izbegla, koja se krila u Dragačevu od ratnih strahota, ali i vojnici koji su se tu zatekli daleko od svojih kuća.

Gibanicu je moja majka pravila i kad je došla u Čačak u kuću koju je moj deda Živojin, kojeg su zvali Pero, napravio u Ivanjičkom sokaku još pre rata da njegova brojna deca imaju gde da stanuju dok se školuju. Majka je brinula o mlađima, spremala i kuvala, a nedeljom, kad stigne mrs iz Dragačeva, zna se – gibanica.

Svoje navike zadržala je i kad se udala za mog oca. Kuća u koju se udala i nije tako često spemala gibu, tek ponekad i ne tako bogato. Majka je sve to promenila – kore kod Nikole i Bose, čija je koradžijska radnja bila u blizini pijaca, na početku Ulice dr Dragiše Mišovića. Za gibanicu idu mladi sir i stari kajmak, može i kriška zrelog sira, malo kisele vode ili mleko, ulje, jaja, a nekad se dodavala i mast samo da zamasti pleh ili tepsiju, ali se nije mešala sa drugim sastojcima. Vodilo se računa da ne bude ni suviše masna i slana i da ne izgori na jakoj vatri.

Domaći burek, ili pita sa mesom, bio je poseban specijalitet. Tanke suve kore, naravno kupljene kod porodice Pejovski, junetina od buta, mlevena dva puta, sitno seckan luk, malo sitno seckane šargarepe, jaja na kojima se nije štedelo, obavezno seljačka, od koka što kljucaju po avliji. Ko je probao ovakav burek (pitu sa mesom), nije mu padalo na pamet da jede onaj Ishranin koji je, ruku na srce, bio najbolji bekrijama da posle ponoći na štajgi utole glad jednim vrućim. Pravi burek od domaćih kora ipak se negde daleko od Čačka pravio u Sarajevu, Novom Pazaru, Makedoniji, a ovde kod nas je gibanica bila glavna. Mlada koja je znala da napravi dobru gibanicu, položila je prijemni iz domaćinstva.

Nema dobre domaćice bez dobre, carske gibanice, tako se nekad mislilo. Današnje domaćice kupuju gibanicu u KMN-u (čast izuzecima).

Autor Dušan Darijević

PressLider