Godišnji odmor – kako to gordo zvuči!
Godišnji odmor je najlepša stvar koja može da vam se dogodi u godini. I zbog njega sve vreme rintate, jer znate da vas on čeka iza ćoška. Čak i pre odlaska na isti, mesec dana idete na posao i samo ga odrađujete, jer treba da smisliti gde ćete tačno poći: ili „kod nas“ u Crnu Goru ili u Grčku, a možda i Tursku. Eventualno, ukoliko imate rezervaciju još uvek smišljate da li ćete „uzeti“ avion ili zapucati autom. Prebirate po glavi šta vam treba od stvari i koliko je dovoljno da ponesete love za bezopterećeno uživanje, a da vam pri tome ostane dobra svota za septembar, jer jebi ga, klinci baš tad moraju da pođu u kojekakve razrede. I sve se to odavno dešava, negde tamo daleko od ove zemlje.
A U SRBIJI?
U Srbiji godišnje odmore koristimo da beremo maline, krečimo stanove, idemo na terapije na koje ne stižemo tokom godine, idemo do rođaka koji živi na 56 kilometara, jer smo užickali taman za gorivo i po čokoladu klincima. Naravno, uvek izbegavamo one rođake koji imaju troje ili daleko bilo četvoro dece, jer kada presaberemo koliko košta toliko Milka čokolade, odustajemo i ako treba ne priznajemo niti da su nam rod, niti pomozi Bog.
Na svu sreću ovog sveta, nemam nikakve muke i dvoumljenja u vezi sa godišnjim odmorom, jer iz rodne varoši nigde mrdnuti neću. Maline je obrao i sneg i grad, pa se ne moram maltretirati i oko toga! Možda bih skoknula do rodjaka, ali se se oni ne javljaju na telefone, jer su im iste demontirali zbog nagomilanih neplaćenih računa. Mobilni su im tokom leta isključeni zbog svih nas koji bismo onako skoknuli! I svoj sam isključila, zbog eventualnog doskakivanja istih!
Istina, zovu me neki prijatelji da dođem, kao u fazonu: „Pa valjda imaš love da sipaš čorbe i zapališ u Bor, ovde ti je sve plaćeno?“ A, sve mislim da bi bilo sjajno da sipam čorbu u kantu, sednem i odvezam se gde god! A neispravne kočnice, a kriv trap, a ručna ne radi, a registracija trebalo da bude pre neki dan… Kažem im, a kao grom iz vedra neba mi pade na pamet, da nemam vremena jer sam svoj odmor planirala da okrečim kuću! Godinama idem negde, mantam se, pečem na suncu, geljecam po kamenčićima, obilazim kojekave pećinčine i etno kutke, a kuću sam potpuno zapostavila. Kada malo bolje razmislim, toliko su nas stegli ovi naši što odlučuju, da nam kuća postaje i jedina oaza i pećina i more i planina i uživanje i smirenje i nervoza i dubioza. A kod Kineza ima da se kupe i talasi i delfini i sunce i mesec i zvezdice. Pa kada nalepim svuda po kući, ima da se osećam kao na neprestanom odmoru. I kamilu ću da kupim i da je gledam zamišljajući da sam na safariju.
PRVIH SEDAM DANA
Početak odmora mi je protekao u kreativnom razmišljanju, koje je nastalo iz čiste laži, koja se polako pretvarala u stvarnost! Oduševila sam se kako sam tako nešto i smislila, jer je prava stvar za ubijanje neplaniranog godišnjeg odmora. Ma, potpuno ispunjeno vreme od jutra do mraka! Koji ću zid da ofarbam u crveno, a na koji ću da zalepim tapete, one jeftinije? Koliko košta farba i gde li daju popust? Da li da platim majstora ili da navatam neke prijatelje? Koliko mi treba brufena, jer će upala mišića biti neizostavna? Da li mi je postojeći valjak „bajat“ ili moram i za njega da se isprsim? Da li da bacam pare i na zaštitnu foliju ili da pazim kako krečim plafon?
U tom kreativnom razmišljanju sam „ubila“ prvu sedmicu. Došao je i taj dan „D“, i to za vikend. Uostalom za šta drugo i vikendi služe?! Neću valjda ići na neki izlet, kupovinu u susednom gradu ili ugošćavati prijatelje?! Idealno da se uhvatim za četku i krenem u akciju. Kako vreme odmiče, farbe je sve manje, a zidova sve više! Nisam dobro preračunala! Odmah oduzimam neke nebitne prostorije: hodnike, kupatilo, delove iza vrata (ionaka se ne vide). Ponestaju i tapete, a niko ne prodaje na santimetre nego na rolne, i to velike metraže i mnogo skupe. Kupujem, naravno kod Kineza, slične, samo im fale višnjice. Uspešno lepim i bojim crvenim lakom, podrazumeva se, kineskim. Ne primećuje se razlika, osim kada se neko zagleda. Ali oslanjam se na odsutnost ljudi zanetih sopstvenim brigama i višnjama.
OD 7. DO 14. DANA
I druga sedmica odmiče. Određena za čišćenje, ribanje i sve ostale divne stvari koje život čine i koje vas uvek sačekaju, bili vi doktor nauka ili niskokvalifikovani radnik. Ne treba da pominjem gomile naroda koji dolazi da obiđe i vas i kako odmiču radove. Smucaju se, sapliću, zagledaju, daju korisne savete, dok meni para izbija iz ušiju. To su oni koji odlično uhvate greške i propuste, koji su po prvi put videli četku i krpu za čišćenje „odmah po kapanju“, da se ne ulepi. Neki doneli i lubenicu, najidelnija stvar koja će vam, oduzimati dragoceno vreme, te vas i ometati u poslu…. mislim skretati pažnju na druge nevažne gluposti. Hm!
Potom ide vreme za pickanje i lickanje i čini me neizmerno srećnom, iako sam ceo deo plate potrošila i upisala se na par mesta u onu čuvenu i jedinstvenu svesku za veresiju. Neka živi ova sveska u Srba, dok je poslednjeg Srbina. I konačno, vreme da sednem, zapalim dve cigarete i duvam u tek okrečen plafon, jer ja sam ga krečila, ja ću i da duvam u njega. I nargilu ću da podložim, namerno. Pa neka dimi na sve strane.
Poslednji deo odmora, koristim da odem u selo, da se odmorim ko čovek. Nema da se plasti, šljive još nisu stigle, mama me juri da jedem, tata me tera da spavam i odmaram. Komšiluk vodi abrove koji me zasmejavaju i koji me podsećaju da su, čini se meni, i mali problemi i sitna ogovaranja nekome veliki i jedini.
Uveče obavezno gledam „Srećne ljude“ ili “Bolji život” i uživam rasterećeno, jer gledajući te divne serije kontam da je uvek bilo isto vreme, da neko drugo u stvari nikada nije ni postojalo, samo postoje serije koje nas podsećaju da je uvek onaj sa papirićem, mislim diplomom, nagrabusio, da je neradnik uvek bio zaštićen, da su uvek postojali oni koji su umeli da se snadju i da se uvek šićarilo i kraduckalo.
Srećan nam godišnji odmor, braćo i sestre!
Autor: Rada Karanac
22.7.2014. Kolumnista