GOLIJA JE LEPA I SUROVA, A LJUDI SU PRAVO BLAGO Kako živi Vojvođanka koja je ravnicu zbog ljubavi zamenila planinom

Zima je kod nas opaka, ali živimo bez ljubomore, pohlepe i laži. Kad to stavim na vagu, a s druge strane sneg i minus, pretegne ovo prvo, priča Snežana Maslovarić.

Kada je Snežana Maslovarić srela svog životnog saputnika Srećka, ni sanjala nije da će se iz vojvođanske ravnice i pitomih polja žita preseliti na ćudljivu planinu Goliju koja zimi baš ume da pokaže zube.

Nevolje sa snegom koji napada preko metra, temperaturama od 15 stepeni ispod nule, nepročišćenim putevima, danima bez struje i interneta, u zagrljaju prelepe, ali divlje i surove planine, nisu uspele da poremete harmoniju i toplinu doma petočlane porodice Maslovarić.

Nije lako, ali se borimo, kaže Snežana, ovo je naš dom i nećemo dozvoliti da nas planina pobedi.

– Danas je suprug morao da pročisti ovaj deo od Srednje reke do Karalića da bi izašao na glavnu deonicu puta i spustio se u Ivanjicu po lekove, jer nas je savladao neki virus i temperatura, pa moramo do grada. Slabo nam čiste puteve ove godine, a mi se, naviknuti na ovakve uslove, snalazimo sami. Imamo traktor, pa zakačimo onaj drveni čistač i muž tako prolazi dok ne osposobi put za upotrebu. Umeli smo ranijih godina i da u kolonama prtimo stazu, jer je sneg bio i do metra, kako bi nam deca išla u školu. Idemo jedno za drugim, a deca gaze našim stopama. Teško je zimi na planini, ali ovo je naš dom, tu smo srećni i borimo se za njega. Složni smo, razumemo jedni druge i pomažemo se – priča Snežana.

Osim Snežane i njegog supruga Srećka, u porodici Maslovarić živi troje dece, najmlađa Marija ima sedam godina, Jovan 13, a Uroš 15.

– Već smo iskusni i naučeni na život na planini. Na vreme nabavimo sve što nam je potrebno za decu i bez preke potrebe ne silazimo zimi u Ivanjicu. Vanredno idemo ako se baš neko razboli, pa se mora lekaru, inače smo tu, brinemo jedni o drugima i tražimo uvek one lepše strane zimske idile na planini – priča ova vedra žena.

Snežana kaže da joj je trebalo vremena da se navikne na surove uslove života na planini.

– Dom gradi ljubav i razumevanje, bez obzira gde ste. Ipak smo uspeli da odgajimo troje dece, jer najteže je kada su bebe, pa im sve treba, a vi ne možete ni do prodavnice, ni do apoteke. Međutim, ono što krasi život u ovim predelima jesu ljudi, uvek se možete osloniti na komšije, pritrčaće vam u pomoć u svako doba dana i noći. Svi imamo iste probleme, a s druge strane upućeni smo jedni na druge, i nema nam nikoga prečeg. Jeste zima kod nas opaka, ali živimo bez ljubomore, zavisti, pohlepe i laži, pa kada to stavim na vagu, a s druge strane sneg i minus, ipak pretegne ovo prvo. Bar sam sigurna da će mi deca izrasti u vredne i poštene ljude – kaže Snežana.

Ipak, Snežana dodaje da bi država i institucije trebalo više da učine kako bi olakšali život ljudima koji žive u planinskim krajevima.

Blic/ Beba Bojović