HOĆEMO ŠEŠIR, A GAĆA NEMAMO
O Čačku, kao i svakom drugom gradu kod nas pričaju se mnoge stvari, najčešće one netačne. Uvek je u sećanju bio lepši i bolje se živelo u njemu, a stvarnost je uvek ružna i neprihvatljiva. Takva su sećanja i tu se ništa ne može, ali jedno je tačno, Čačak je nezamislivo brzo tokom poslednjih sto godina menjao svoj izgled, previše za jedan ljudski vek.
Po meni, da je sve bilo nekako, makar sporije i da promene nisu dolazile tako naglo, surovo i brutalno, sve bi bilo prihvatljivije i drugačije. Malo je uvek bilo među onima koji su odlučivali o njegovoj sudbini, onih koji su ga istinski voleli i tako je u svim njegovim fazama razvoja, što se da i videti po današnjem izgledu našeg grada. Teško ili nikako se ispravljaju loše odluke, mnogo stihije i nemanja osećaja za prostor i realnost, grad se ubrzano širio, razvijao, a onda je sve stalo.
Na sreću nekih promena na bolje ima, ali ima mnogo i onih na gore, koje se mogu izbeći, ako se to želi. Makar se može govoriti o svemu, a o svakoj ozbiljnijoj promeni izgleda grada mora postojati neprestana javna rasprava. To nikad nismo imali, ili nismo imali u dovoljnoj meri, uvek je radio ko je šta hteo i zbog toga nam grad izgleda tako kako izgleda, urbanistički haos na sve strane, giga-mega projekti kao svetla budućnost, a u stvarnisti nam sugrađani padaju i povređuju se zbog nezakrpljene Zelene pijace i hodaju, rizikujući da nešto polome po istim takvim ulicama i trotoarima, da ne pričam da na sve strane niču zgrade gde parkinga nema, a postojeća vodovodna i kanalizaciona mreža ne može da izdrži priliv novih stanara.
Gradi se svuda i gde je prostor predviđen za zelene površine, a grad tone u jednu bezobličnu betonsku sivu masu. To naravno nije od juče i nije „zasluga“ jedne generacije, ali treba usporiti, razgovarati i brižljivo planirati.
Autor Dušan Darijević