HONG KONG – PART II (VIZA)

Ekskluzivno za Press Lider „Lude priče iz Kine“, neobičan serijal priča o čudnovatim ljudima sa svih kontinenata, koje je upoznao Čačanin, Milan Lišančić na svom proputovanju kroz Kinu

Šta je to što nas tera „napolje“? Avanturizam, nemaština, sukobi, a u poslednjih 40-ak godina najaktuelniji su bežanje od sopstvenog „bolesnog“ društva, države, sistema, pokvarenih i mutnih radnji za koje „obični“ ljudi koji žele normalan život, nemaju rešenje. Nažalost, lista je predugačka a tema tužna. Mi zaista jesmo jedan od onih naroda kojih „ima svuda“. Od vozača kamiona, „bauštelaca“, konobara, krimosa do operskih diva i eminentnih profesora i stručnjaka, ljudi sa ovih prostora odlaze u pečalbu od vajkada i rade svašta. „Crna rupa“ koja usisava talente i gastarbajtere zove se Zapad (EU i SAD) ali od nedavno je i daleka Kina uključila svoj „usisivač“ i sve više privlači ljude iz svih delova sveta pa i iz Srbije.

Za razliku od Zapada, gde mogu da se „rade papiri“ na osnovu mnogih legalnih i polu-ilegalnih varijanti (brak, poreklo), u Kini je to nemoguće. Stranac ne može da dobije državljanstvo i gotovo, makar se oženio Maovom praunukom (mada ko zna!?). E kad to primite ka znanju onda ste spremni za sledeći korak – viza. Što se mene tiče viza predstavlja sigurnost. Na Zapadu ste nekako okruženi ljudima iz sličnog ili istog kulturološkog miljea, načina života i razmišljanja, uvek možete da se snađete dok na Dalekom istoku nema ništa slično. Tako da mi je od prvog dana dobijanje vize bio prioritet i polazna tačka. Ali, kako to obično biva, nije išlo tako lako.

Postoji nekih 16 tipova viza ali stranci koji dolaze u Kinu sa svih strana sveta uglavnom su okrenuti ka 3 tipa – turistička, biznis i radna viza. Kako srpskim državljanima ne treba turistička zbog bezviznog režima ostale su ove druge dve opcije. Međutim, u svemu postoji ta čuvena „caka“. U velikim gradovima (onim baš velikim) veoma je teško dobiti radnu vizu ukoliko niste „preko potrebni“. To u prevodu znači da radnu vizu za nastavnika engleskog mogu da dobiju samo oni koji dolaze iz engleskog govornog područja. U manjim sredinama poput Fošana (ako je 7,2 miliona stanovnika malo mesto) situacija je nešto drugačija. Škola može da prijavi stranca kao npr. nastavnika fizičkog sa nekakvim izmišljenim sertifikatom a ustvari taj stranac predaje engleski, kao u mom slučaju (najpre sam bio prijavljen kao radnik u administraciji!?). Ali opet „caka“. Da bi dobio radnu vizu, trebala mi je Z viza koja se dobija van Kine a koju ja nisam imao. Sto puta me je oblio znoj jer agencija nije imala pojma da je to uslov za dobijanje radne vize. Ali, tu je Hong Kong!

Dakle situacija ista kao u prvom delu priče. Jutro, bus, stanica, brzi voz, e sa tim što smo sada zapravo išli u sam grad. Simon, agentica zadužena za moj slučaj čekala me je na granici koju smo zajedno prešli. Lagano. Seli smo u metro i opet sam se našao u čeličnoj kutiji na šinama i pomislio da opet neću ništa videti od Hong Konga. Ali nije bilo tako. Izašli smo na „Mong Kok“ stanici u centru i glavnoj ulici najstarijeg dela Hong Konga, Kunlun. Neverovatno. Oko mene oblakoderi, užurbani ljudi svih vera, rasa, stasa i glasa. Skučen prostor, načičkan zgradama, reklamama sa uzanim uličicama i prolazima. Glavna ulica u tom delu grada nešto je manja od bulevara Vuka Karadžića u Aveniji u Čačku. Čuveni crveni dabl-dekeri špartaju levom stranom pa me zamalo jedan nije pokupio jer sam pri prelasku ulice pogledao na suprotnu stranu.

Ali nije bilo mnogo vremena. Morali smo u agenciju za vize koja se nalazila u jednom poslovnom centru na XY spratu jedne zgradurine. Dok sam čekao svoj red da predam papire upoznao sam tamnoputog Engleza iz Blekburna, DJ-ja i muzičkog producenta i Rafu, lika iz Meksiko Sitija koji je, ispostavilo se, radio za istu agenciju kao i ja. Predali smo sve što treba i čekali. I čekali. I čekali. Kako nije bilo nade da se uskoro završi (a platili smo oko 100 EUR da se posao oko vize završi što pre), Rafa i ja smo izašli da procunjamo. Obišli smo spektakularni tržni centar koji se nalazio u jednoj od najviših zgrada u Hong Kongu, popili pivo u parku i prošetali živopisnim ulicama Kunluna. Indijci koji nude „original“ Rolex satove, haotični brokeri i bankari koji trtljaju na telefonima, gužve u restoranima, ljudi koji izbijaju sa svih strana, odozgo i odozdo i…DAVOR ŠUKER.

Jedan mali trg, pored glavne ulice, pun ljudi i Rafa će meni: „Milan, pogledaj – Davor Šuker!“. Prvo sam mislio da ga nisam razumeo a kada je ponovio onda sam ga pitao otkud on zna ko je Šuker (mislio sam – šta zna Meksos, nema on pojma). Nije se uvredio, samo se začudio jer je veliki navijač Real Madrida pa je znao sve o Šukeru, trećem mestu Hrvatske na Svetskom prvenstvu 1998. godine, Mijatovićevoj prečki i golu u finalu Lige šampiona. E kad je tako, pomislih, čekaj sad. Pojurio sam za Šukerom i pitao ga ljubazno za jednu fotku. Naravno pristao je i pitao me je da li znam u kom lokalu ima da se gleda američki fudbal!? Nisam znao da li zeza ili je ozbiljan ali svakako smo proćaskali i razišli se uz osmeh.

A da, viza. Pa recimo da smo čekali skoro čitavo popodne i na kraju smo „u minut do 12“ (zapravo u 18 časova na kraju radnog vremena) konačno dobili tu Z vizu. Pokupili smo se i nazad u Kinu i Fošan. Radnu vizu smo dobili u roku od 2 nedelje od prelaska granice. Konačno sam makar malo video Hong Kong i zaljubio se u taj grad.

Ali, to je bio samo početak ljubavi…

Autor: Milan Lišančić