Hrabri ratnici, a vešti majstori

Užice – Prizori patnji, krvi, stradanja izbijaju sa stranica većine zapisa o Solunskom frontu. Ali nađe se, kad dublje zakopamo po dokumentima, i pokoja nesvakidašnja priča iz tog surovog vremena, kakve se s ratom obično ne povezuju. Na jednu o hrabrim srpskim ratnicima i ujedno veštim majstorima naišli smo u izdanju „Užičkog zbornika“ od pre četvrt veka.

Piše tada u ovom zborniku Ljubica Macura da se u Narodnom muzeju u Užicu čuva mala zbirka predmeta koje su usred ratnih zbivanja na Solunskom frontu napravili vojnici iz užičkog kraja. U pauzi između bitaka, dovijajući se za alat i materijale, izrađivali su raznovrsne predmete namenjene svakodnevnoj upotrebi u ratnim uslovima. Činili su to u periodu od 1916. do 1918. godine, spajajući junaštvo u bitkama i zanatsko umeće kad one utihnu.

U užičkom muzeju čuvaju se 22 takva predmeta: od pribora za jelo (vojnička porcija, kašika, šoljica, čašica, poslužavnik), šaraljke za slavski kolač i pribora za pušenje do okvira za ogledalo, vojnih oznaka pa i muzički instrumenti (frula i dvojnice). Pravili su ih od dostupnog materijala: drveta, metala (mesinga, aluminijuma, olova) i kože. Pri izradi služili su se jednostavnim alatom koji su imali kod sebe: šilom, nožem, čekićem. Za ukrašavanje koristili su uobičajene motive narodne umetnosti iz svog kraja: cveće, vinovu lozu, šljivu, srpski grb. Bilo je tu, naravno, i predmeta skromno izrađenih, ali i onih fine zanatske izrade.

Recimo, na jednoj mesinganoj šoljici, uz dve cvetne grane, stoji urezano da je pripadala srpskom vojniku Dragutinu Obradoviću iz Bogojevića. Čaša od aluminijuma pljosnatog oblika ukrašena je zapisom: „Uspomena za dugo sećanje, setite se mili moji, god. 22. 9. 1916. Vladimir Kovačević Užice“. Vaza od mesinga rađena je vojničkom rukom od čaure topovskog metka i ukrašena sa dva stilizovana cveta, a šaraljka za slavski kolač je od drveta, sa drškom u obliku krsta. Pepeljara je mesingana, pravljena od ostataka čaure topovskog metka i puščanih zrna…

Jednu ukrašenu frulu od drveta, s umetkom od metala, napravio je na Solunskom frontu 1917. kao uspomenu iz rata Vladimir Milovanović iz Makovišta. Drvene dvojnice, ukrašene državnim grbom, delo su Vidoja Petrovića, vojnika iz Bjelotića, koji ih je napravio 1918. i posvetio svom bratu Miloju.

O tome šta su u pauzama bojeva radili srpski vojnici na Solunskom frontu, beležio je i Arčibald Rajs. Posle oslobođenja Kajmakčalana i Bitolja krajem 1916. na Solunskom frontu se do jeseni 1918. vodi takozvana rovovska vojna, a Rajs piše da su trajanje rata i teškoće snabdevanja životnim namirnicama primorale srpske ratnike na ovom frontu da nabave jedan deo svoje hrane na samom mestu. „Pa su skoro sve jedinice, podstaknute od vojnih vlasti, imale velike bašte koje su u slobodnim časovima obrađivali srpski vojnici. U baštama su, pored povrća gajenog za potrebe vojske, negovali cveće, stavljali ga u čaure od granata na stolu u ’menaži’ kad komandant ima ugledne goste“.

„Oficir ili vojnik pored svog šatora ili zemunice gde živi stvara svoju individualnu baštu. Kad padne veče on odlazi u svoju baštu i sedeći na stočiću koji je fabrikovao od otpadaka kakvog sanduka od municije svira na frulu, misleći na drugu baštu koju je ostavio u Srbiji“, piše Rajs.

Pored baštovanluka, srpski vojnici su u časovima odmora izrađivali i pomenute predmete za svakodnevnu upotrebu, koji su im nedostajali, a u ratom izazvanoj oskudici teško su ih nabavljali. „Vojnici dolaze i pokazuju oficirima svoje male radove koje su napravili u rovovima. Dugo i mučno je bdenje u ovim ’krtičnjacima’ u kojima treba provesti vreme, a da čoveka ne uhvati čama“, pisao je o tim ratnim danima Arčibald Rajs.

Politika / Branko Pejović