Jedina nesagrađena pruga Kirila Savića

Ivanjica. – Mala udaljena varoš, gde se nekad odlazilo po kazni (“bićeš viđen za Ivanjicu“), imala je u prošlosti i umne i učene ljude.

Kirilo Savić, vladika Janja, Stevan R. Popović, Svetislav Vulović, Nedeljko Košanin svetlog traga su u državi ostavili i nacionalnim interesima bili posvećeni, a svojim zavičajem se ponosili. Sada svi zajedno uđoše u knjigu nazvanu “Ivanjički akademici“. Latio se svog pera doajen ovdašnjeg novinarstva i publicistike 80-godišnji Emilijan Protić (kome je ovo 11.knjiga), pa njihovim životopisima osvežio sećanja na te zaboravljene pregaoce ponikle kraj Moravice.

Za Kirila Savića ove generacije znaju po imenu Železničkog instituta (nažalost ugašenog), a iz Protićeve knjige doznajemo da je profesor i inženjer Kirilo, rođen u Ivanjici 1870., svojim stvaranjem zadužio otadžbinu. Nemerljiv je njegov doprinos u širenju železničke mreže, projektovao je pruge decenijama. Ne samo u Kraljevini Srbiji (od Paraćina do Zaječara, Kruševca do Kraljeva, Čačka do Užica i druge) i Titovoj Jugoslaviji (Brčko- Banovići, Šamac –Sarajevo, Beograd-Bar), nego i u carskoj i sovjetskoj Rusiji (na Kavkazu, duž obala Crnog mora). Pisao je udžbenike o građenju železnica, stvorio beogradsku školu projektovanja.

Tehnička velika škola u Beogradu, na predlog Građevinskog fakulteta, dodelila je Saviću 1950. godine titulu počasnog doktora tehničkih nauka. Bio je, novine su tada objavile, drugi čovek u našoj zemlji koji je poneo ovo visoko priznanje. Prvi je Nikola Tesla.

Preminuo je Kirilo 1957. i sahranjen je uz velike počasti na Novom groblju u Beogradu. Stotine kilometara “gvozdenog puta“ je stvorio, ali jednu želja nije ostvario – da Ivanjica dobije prugu.

Među ivanjičkim velikanima je i vladika Janićije u narodu zvani Janja (1804.-1873.), koga je, piše Protić, znala i uvažavala sva srpska zemlja. Najveći poduhvat tog episkopa užičko-kruševačkog bio je obnova manastira Žiče, sedišta prve srpske arhiepiskopije.

Stevan R. Popović, potekao iz Ivanjice, studirao je na čuvenom Hajdelbergu, pa u obrenovićevskoj Srbiji bio ministar u dva mandata, vodio narodnu privredu i finansije. Na beogradskoj Velikoj školi predavao je ekonomiju, finansije i statistiku.

U književnoj kritici istakao se Svetislav Vulović (1847.-1898.), prvi naš kritičar od formata. “Vulović je prvi kod Srba počeo da izučava istoriju srpske književnosti kao nauku“, reči su Jovana Skerlića.

Ivanjica se dičila i Nedeljkom Košaninom (1874.-1934.). Izuzetan botaničar i zoolog, dostojan naučni naslednik Josifa Pančića, neumoran istraživač prirode Balkana Košanin je objavio preko 40 radova. Neke biljke prvi u Srbiji proučio i opisao.

Recenzent Protićeve knjige Zoran Jeremić uz ostalo navodi: “Svaka od pet biografskih putanja u Protićevoj knjizi pokazuje da su pomenuti društveno-istorijski procesi, kao deo šire shvaćene nacionalne ideje, bili nezamislivi bez obrazovane elite“.

(Objavila “Politika“ autor Branko Pejović)