Kako su lonci uveli Zlakusu na listu Uneska

Zlakusa kod Užica. – Ponosni smo ulaskom tradicionalnog lončarstva iz Zlakuse na listu Uneska, velika je čast biti prvo naše selo sa svojim zanatom u vrednom svetskom nasleđu. Znamo da su krsna slava, narodno kolo i pevanje uz gusle već na toj listi, s tim što su oni odlika šireg srpskog prostora. Sada im je uz rame nevelika Zlakusa sa svojom osobenom tradicijom koja se ovde stolećima prenosi s kolena na koleno.

Tako govore u ovom selu grnčara, pored reke Đetinje na sredokraći puta Užice-Požega, povodom upisa ovdašnjeg lončarskog zanata kao elementa nematerijalnog kulturnog nasleđa Srbije na listu Uneska. Zaslugom posvećenosti generacija seoskih majstora u jedinstvenoj izradi zemljanog posuđa. A u ovo vreme aktivnostima Ministarstva za kulturu Srbije, Nacionalnog komiteta za nematerijalno kulturno nasleđe i Nacionalne komisije za saradnju sa Uneskom koji su pokrenuli proceduru upisa, te Etnografskog muzeja Beograd, Muzeja “Staro selo“ iz Sirogojna, Udruženja lončara iz Zlakuse i grada Užica koji su,uz stručnu podršku dr Biljane Đorđević iz beogradskog Narodnog muzeja, pripremili nominaciju. Nezaobilazan je i doprinos Sofije Bunardžić i Međunarodne kolonije umetničke keramike “Zlakusa“ koja već četvrt veka modernom umetnošću pomaže očuvanju starog zanata.

Sada u Zlakusi zemljano posuđe na tradicionalan način izrađuje dvadesetak majstora. Nekima je to profesija, drugim dodatna delatnost. Udruženjem lončara (osnovano 2006.) predsedava Darko Tešić, koji je s bratom Žarkom od predaka naučio taj zanat.

– Ovo je izuzetno priznanje za nas i selo. Verujemo da će se i u Srbiji i svetu sada više znati za Zlakusu i njeno zemljano posuđe. U udruženju je 10 domaćinstava koja grnčariju izrađuju ručno, u svakom je po dva majstora. Radimo, proizvodimo i čuvamo vekovni zanat. A želja nam je da se više mladih u selu posveti ovom poslu predaka. Proteklih decenija su se lakše opredeljivali, sada je tu malo zastalo – kaže za naš list Tešić, opisujući izradu ove lončarije: meša se glina iz požeškog sela Vranjani sa kamenom kalcitom zvanim “vrsta“ iz obližnjeg Rupeljeva u razmeri pola-pola, pa se posude oblikuju na ručnom kolu (vitlu). Sušenje je na sobnoj temperaturi od sedam do 10 dana, a pečenje na 700-800 stepeni.

– Nastojimo da sačuvamo izvornost ovakve ručne proizvodnje zemljanog posuđa. Imamo novi zaštitni znak, postoji i komisija koja pregleda proizvode i utvrđuje autentičnost, da su napravljeni po elaboratu o zaštiti geografske oznake. Nadamo se da će i upis na listu Uneska pomoći ovoj zaštiti od kojekakvih kopija – dodaje Darko Tešić.

Pojedini majstori iz sela su nadaleko poznati, ali ovo nije samo “muški posao“. Radi ga nekoliko žena iz Zlakuse, među mlađim i istaknutim je vredna grnčarka Danica Šunjevarić.

U mnogim aktivnostima ovog sela učestvuje Saša Drndarević, dugogodišnji predsednik seoskog Etno-udruženja “Zavičaj“ i osnivač etno-parka “Terzića avlija“ gde su boravili i gosti sa udaljenih kontinenata. Saša ne krije zadovoljstvo priznanjem za zanat iz Zlakuse, koje će, uveren je, doprineti interesovanju ljubitelja tradicije s raznih strana sveta sa ovo selo. Time je, smatra, i veća odgovornost pred grnčarima da još posvećenije pristupe poslu u skladu sa vekovnim nasleđem. S tim što Drndarević, kao istraživač narodnog govora ovog kraja, ukazuje na jednu pojavu:

– Ovih dana povodom upisa na listu Uneska svuda se pominje izraz “zlakuska grnčarija“. Ne mislimo da je to ispravno. Od pamtiveka mi smo Zlakušani, naše devojke su Zlakušanke, raskršće pored sela je Zlakuška rampa, pa je onda i grnčarija zlakuška. Zašto bismo menjali izvorno kad je izvorni i zanat ušao u Unesko. O tome smo pisali i na to ukazivali nadležnima dok je trajala procedura oko upisa, ali bez rezultata.

I ma kako se pisalo, lončarstvo iz Zlakuse je prvo naše zanatsko umeće u reprezentativnoj svetskoj baštini. To će, nema sumnje, pozdraviti i gurmani koji odvajkada uživaju u posebnim ukusima hrane spremane u ručno pravljenim zemljanim loncima, sačevima, đuvečarama, pržuljama, činijama…

(Objavila “Politika“ autor Branko Pejović)

Foto: Slobodan Jovičić