KINA – DOLAZAK
Ekskluzivno za Press Lider „Lude priče iz Kine“, neobičan serijal priča o čudnovatim ljudima sa svih kontinenata, koje je upoznao Čačanin, Milan Lišančić na svom proputovanju kroz Kinu
Leto 2018. godine, negde iznad Rusije na oko desetak hiljada metara. Džambo džet Aeroflota hita ka Gvandžou noseći 250+ Kineza, neznatan broj drugih ali i 4 Srbina. Miloš je bio razočarani fudbalski trener koji je, kao i ja tražio nešto novo, priznanje, poštovanje, novac ili već šta, zatim tip iz Beograda koji je trgovao rasnim psima za kinesko tržište (nisam želeo da znam!) i profesor „šmeker“ koji je nas trojicu iz nekog razloga gledao kao miševe. A ja sam išao u nepoznato. Osim jednog čoveka koji me je uputio šta bi sve mogao da očekujem, nisam se mnogo raspitivao. Sva komunikacija se bazirala na agentu (oprostite agentici), Kineskinji Simon. Sve sumnje, preračunavanja, dileme i slično nestale su onog trenutka kada smo poleteli sa „Tesle“, a tada, nakon skoro 23 sata leta, trnci u stomaku i glavi su podivljali stvarajući nervozu, strahoviti osećaj neizvesnosti ali i jači fokus i odlučnost. Pilot – „Slećemo za 15 minuta“. Tačdaun. Welcome to Baiyun airoport, Guangzhou!
Čin I. Aerodrom. Fudbaler i ja smo u stopu pratili iskusnog psetara koji nam je u hodu objašnjavao šta treba da radimo. Čovek je bio u „spidu“. Treba ovo, treba ono, ovde je za prtljag, onde za taksi, busevi su onuda. Isključio sam se i odlučio da pratim putokaze. Aerodrom je ogroman, gigantski a samo Terminal 2 pokriva preko 650 hiljada kvadrata. Ni Terminal 1 gde smo mi bili ništa nije manji. Nakon jedno 15 minuta hoda došli smo do aparata za otiske prstiju koji je, kada sam ubacio pasoš, progovorio na srpskom sa „tetom“ koja mi je naredila – „Molim stavite 4 prsta desne ruke“. Poslušao sam tetu iz aparata, dobio ceduljče da sam u „bazi“ i produžio na pasošku kontrolu koju sam prošao glat, kao u Crnu Goru. Sledeća stanica je bila prtljag. Šok. „Gospodine izvinjavamo se ali Vaš prtljag je ostao u Moskvi. Aeroflot se izvinjava i stvari će Vam biti poslate u najkraćem roku“. Super. Sad nemam šta da obučem a imam razgovor za posao za dva dana. Našao sam autobusku i kupio kartu za Šenžen (grad na granici sa Hong Kongom, oko 13 miliona stanovnika). Od Moskve pa sve do te autobuske stanice nisam osetio svež vazduh. A onda sam izašao napolje. Vlažnost vazduha plus beskonačno, 40 stepeni a nigde Sunca. Šta je sledeće?
Čin II. Autobus. U busu vozač, dva Kineza i Indijca i ja. Odredište – nisam imao pojma. Pokazao sam nešto sa telefona službenici na aerodromskoj autobuskoj stanici i ona mi je izdala kartu i uputila me na peron. A napolju apokalipsa. Monsunski pljusak, vodena zavesa i potoci na autoputu (nisam siguran ni kako se to zove jer Miloš Veliki prema tom autoputu liči na kozju stazu). Niti znam gde idem, niti kuda, niti mogu da razgledam jer se nebo spojilo sa zemljom. Jedino što sam primetio je da se tokom čitavog puta Gvandžo – Šenžen (oko 170/180 km), grad nikada nije završio. Jezivo. Da nije bilo Indijaca ne bi znao gde da izađem. Upao u baruštinu do čukljeva i pokisao kao miš dve sekunde nakon što sam izleteo iz busa. Posle jedno pet minuta ugledah Simon. Kao da sam video rođenu sestru. Seli smo u taksi i krenuli ka hotelu.
Čin III. Hotel. Bilo je veče, pljusak nije jenjavao a ja sam bio umoran, pospan, mokar, ulepljen i nervozan. Simon mi je pomogla da bukiram sobu, kupila nešto hrane i vode i odvela me do sobe. Kada sam ostao sam sve moguće emocije, potpomognute ambijentom, napale su me sa svih strana. Najpre soba. Nema prozora, kao u sanduku, “dva sa dva”, doduše sa pristojnim kupatilom. Kiša je vrištala i dalje tako da su zidovi bili vlažni, mokri i memljivi. Nakon što sam se malo sredio seo sam na krevet da sumiram rezultate i da vidim čime raspolažem. Kako mi je kofer ležao negde u Moskvi, sa sobom sam imao sledeće: torbicu sa dokumentima i novcem, android telefon iz doba Jure, laptop, jedne gaće, šorts i bermude, dva para čarapa i dve majice a sve što je do tada bilo na meni bilo je mokro i smrdljivo. Odlično. Javio sam se Srbiji pa odlučih da malo obiđem hotel. Bio je neki 15. sprat sa hodnicima kao u lavirintu i svaki put sam se vraćao na isto mesto. Gde god sam se okrenuo ništa nisam razumeo niti mogao da pročitam. Ok, stepenice su rešenje. Sišao sam do prvog lifta i otišao u prizemlje. Hteo sam malo napolje ali, ne. Pljusak. Ne staje. Posmatrao sam spoljašnjost i tek tada zapravo shvatio gde sam. Uhvatila me neka panika pa sam ubrzo bio u svojoj sobi. Kontaktirao sam jednu osobu iz Srbije koja je živela baš u Šenženu ali sam se ubrzo pokajao. Počela je da priča o nekim zatvorima, vizama, kako je život težak, kako će Kinezi da me “zavrnu” i slična mračenja. Nismo se više čuli. Vremenska razlika od 6 sati i “džet leg” uzimali su danka pa sam otišao na počinak. I pored vlage, pljuska, ustajalog vazduha i otežanog disanja spavao sam gotovo onesvešćeno. Sutradan sve isto. Iskoristio sam samoću i užasno vreme da se pripremim za predstojeći probni čas u sklopu intervjua za posao u osnovnoj školi uz obilne psiho-fizičke pripreme.
U zoru trećeg dana, probudio me je alarm i bilo je vreme da se spremim za put do Fošana gde sam imao probni čas. Pozdravio sam se sa memljivom sobom i sišao do recepcije. Imao sam neki čudan osećaj da je nešto oko mene drugačije. I bilo je. Sunce, plavo nebo i blagi vetrić nabacili su mi osmeh na lice. Pojavio se taj tračak, deminutiv nade koji mi je ulio samopouzdanje, inspiraciju i entuzijazam. „Pocepao“ sam probni čas i dobio posao. Ostalo je istorija.
Autor: Milan Lišančić