‘Kineska četvrt“ kraj užičke plaže
Užice. – Svoje Kineze, tako su ih zvali, imalo je Užice znatno pre kineskih robnih kuća i ovovremenih dolazaka trgovaca i turista iz najmnogoljudnije zemlje sveta. Poznatu sedmoricu braće Stefanović, odraslih u porodičnoj kući kraj užičke plaže, zbog čijeg je nadimka to naselje poneko nazivao “kineska četvrt“.
Ko su Kinezi bele puti među Erama kazivao nam je ovih dana sin jednog od njih, Užičanin Aleksandar Stefanović, naravno zvani Kinez. On sada živi u kući gde su mu se rodili otac Petar i šestorica stričeva: Boško, Milorad, Dragoljub, Slobodan. Tomislav i Mitar. Od njih je potekao taj porodični nadimak kojeg se ni njihovi potomci ne odriču. Još su živa dvojica najmlađih od sedmorice, Mitar i Petar, osamdesete gaze.
– Između dva rata u ovoj kući kraj Đetinje živeli su supružnici Stefanovići: Stevan, poznati užički obućar, i domaćica Nada, moji deda i baba. Tokom dvadesetih i tridesetih godina rodilo im se sedam sinova, moji stričevi i otac koji je bio najmlađi. Rasli su oni u posleratno doba obnove i izgradnje, u nemaštini, ali vaspitani da budu časni i učeni ljudi. Tih godina sedmorici braće užička čaršija dala je nadimak Kinezi. Valjda zato što ih je bilo mnogo, a i niski su rastom – kazuje nam i porodične slike pokazuje Aleksandar, zaposlen na održavanju i čuvanju užičke gradske plaže, sa radnim mestom tik pored kuće.
Tako se nadimak uz njih prilepio, kao što su razni mnogima davani tada u ovoj varoši. Decenijama su oni bili jedini užički Kinezi. A radni i posvećeni: kad je u nemaštini trebalo prehraniti se, jedan je sakupljao drva na železničkoj stanici, drugi pecao ribu na plaži, treći radio fizičke poslove, četvrti majci pomagao u kući, peti uz oca učio zanat…
– Svi su se školovali i odgovorne poslove u životu obavljali. Najstariji Boško najdalje je dogurao: postao doktor medicinskih nauka, bio poznati otorinolaringolog u Beogradu gde je živeo. Drugi, Milorad zvani Učo, radio je kao učitelj u selima užičkog kraja, a potom u Preljini kod Čačka gde mu je porodica. Treći, Dragoljub Cile, završio je za građevinskog inženjera i bio direktor građevinskog preduzeća “Kablar“ u Beogradu, jedno vreme u upravi FK Crvena zvezda. Četvrti, Slobodan zvani Bambo, jedini je nasledio očev zanat, bio obućar, a potom šef obezbeđenja u Valjaonici bakra. Peti, Tomislav Tomo, radio je kao šef u pogonu “Fasau“ složenog “Prvog partizana“, dok je šesti, Mitar, takođe bio u toj velikoj fabrici, ali kao šef u pogonu “Gama“. Sedmi, moj otac Petar, radio je i jedno vreme šefovao u užičkom preduzeću “Mesar“ – priča o precima Aleksandar.
Sedmorica braće Stefanovića ceo život su nosili nadimak Kinezi. Sada tako zovu i pojedine njihove potomke.
– Ne stidimo se tog porodičnog nadimka, ponosni smo na svoje časne i ugledne pretke. Oni su bili uvaženi u ovom gradu, a i van njega. Sada i mi imamo svoju decu, ali po jedno-dvoje, ne odlučuje se niko na sedmoro kao nekad. Pojedini Kinezi iz Kine koji drže radnje u Užicu čuli su za naš nadimak, pozdravljaju me kad uđem u kinesku robnu kuću na gradskom trgu. Ali ni zbog nadimka ne daju popust na cenu svoje robe – šali se naš sagovornik Aleksandar Stefanović Kinez.
(objavila “Politika“ autor: Branko Pejović)