Krsna slava kao duhovni i nacionalni ukras svakog Srbina
Svaki srpski pravoslavni dom svečano obeležava dan posvećen svetitelju zaštitniku porodice. Mirisi tradicionalne kuhinje, pošalice i zdravice, sve one divne đakonije čiji recepti se čuvaju i prenose s kolena na koleno, familija, prijatelji, ljubav, smeh.
Jedna od glavnih odlika srpskog pravoslavlja, a koja ne postoji kod drugih hrišćana, jeste KRSNA SLAVA. Mitrovdan, Đurđic, Aranđelovdan, Nikoljdan…
Možda znate, ili se ipak pitate, otkud to da samo naš narod ima krsnu slavu. Za sve se iznova moramo zahvaliti srpskom princu, učitelju i svetitelju Savi.
Naime, pre primanja hrišćanstva Srbi su bili mnogobožački narod koji je pored vrhovnog boga Peruna, u svakom domu imao svoje domaće božanstvo. Pošto smo mi Srbi po prirodi sentimentalni i vezani za domaće običaje, u susretu sa hrišćanstvom, naš narod se veoma teško odricao običaja.
Međutim, veoma praktičan i mudar Nemanjin sin, Sveti Sava, zamenio je mnogobožačke idole sa velikim svetiteljima Hristove Crkve.
Svetitelji su postali zaštitnici porodica, crkava, manastira, škola, sela i gradova, i same države. Tako je nastala Krsna slava u Srba.
Ipak, nameće se i pitanje – zašto su slave uglavnom u jesen i zimu?
Crkva je, iz praktičnih razloga, savetovala i preporučivala porodicama koje svetitelje da uzimaju za svoju krsnu slavu. Birani su uglavnom veliki svetitelji koji se prema crkvenom kalendaru, praznaju u jesen, zimu i rano proleće – vreme kada se manje radi na njivi, kada je obrano, pokošeno, kada su puni ambari, sušare i mlekari. Pojedine porodice su birale dan kada će da se krste i svetitelja koji se tog dana praznuje, pa su ga uzimale za svoju krsnu slavu.
Obeležavanje krsne slave je jedina, neprekinuta tradicija kod Srba, još od vremena pokrštavanja do danas. Iako su se način života i običaji promenili, slava je ostala najveća srpska svetinja.
Slavilo se u vreme i nevreme, piše u brojnim analima, u ratu i izgnanstvu, u tamnici i bolnici, žalosti i radosti, u bedi i siromaštvu isto kao u bogatstvu i izobilju. Srpska vojska je u rovovima lomila bajat vojnički hleb, pevali su tropar svome svecu, palili voštanicu i molili se Bogu za pomoć i neko srećnije vreme.
Krsna slava se nastavlja i prenosi sa kolena na koleno, sa oca na sina, tako da se danas može lako zaključiti koje su porodice istih korena, vekovima unazad. Ukoliko sinovi žive sa roditeljima „pod istim krovom“, onda svi zajedno slave.
Ali kada sinovi zasnuju svoju porodicu i odsele se, drugim rečima, kad neko počne da živi zasebno dužan je da slavi svog svetca jer je SLAVA ZAŠTITNIK DOMAĆEG OGNJIŠTA, POMOĆNIK U SVAKOM RADU, VELIKI BOŽIJI BLAGOSLOV I ZAŠTITNIK UKUĆANA, POSEBNO DECE.
BKTVNews/Aleksandar Lukić