Kuvar iz Ivanjice godinama sprema hranu na Hilandaru
Kuvar Milan Zlatić može da nabroji bar 50 posnih jela a da ne zastane i ne ponovi nijedno. Svakodnevno ih sprema, tako što, recimo, za sarme uzme desetak osrednjih glavica kiselog kupusa, četiri kilograma pirinča, dva kilograma luka… U Hilandaru za trpezu sedne u ovim hladnim mesecima oko sto ljudi, manje sarmi ne može pred njih toliko u trpezariji. Da bi sve stiglo na vreme ima i jednog pomoćnika tokom zime, od proleća do jeseni obavezno dvojcu, piše Politika.
Da je kod kuće u Čačku, za njegovu porodicu, suprugu Ankicu, sina osamnaestogodišnjaka Igora i ćerke dvanaestogodišnju Ivanu i desetogodišnju Tijanu, za one pomenute sarme jedna glavica kupusa bila bi taman. A i više bi bio kod kuće. Ovako kada se sve sabere „gostuje” kod svojih četiri-pet meseci a ostatak godine provede u manastirskoj kuhinji.
Ovih dana Milan je na kratko došao u Srbiju da zajedno proslave sinovljevo punoletstvo, pričini neopisivo zadovoljstvo Ivani i Tijani da budu uz svog tatu a onda i svrati u Zadužbinu Hilandara u Beogradu.
Kada je 2002. bio pozvan da radi, ili bolje rečeno kuva, za majstore koji su sređivali konak i isposnicu u Kareji, centru Svete Gore, gde Hilandar ima protat, imao je 25 godina i mislio je da će to kratko potrajati. Milan je poznavao preduzimača koji je poveo ekipu u Grčku a kada im je iz manastira rečeno da se snađu za ishranu i nađu nekog ko će da im kuva, šef je sreo Zlatića i pitao ga da li bi pošao s njima. Kuvar, a da neće posao? Ma kakvi! Poljubio je ženu i sina, obećao da će se brzo vratiti i…
– Dve godine kasnije, 2004, izbio je onaj veliki požar, pa su radnici, sada i još više njih, morali da pređu na Hilandar da popravljaju sve što je spaseno od vatre – seća se Milan. – Tako sam i ja s njima otišao u manastir i kuvao samo za radnike. Godine 2008. premešten sam u glavnu kuhinju, gde se spremaju obroci za bratstvo i goste i danas sam evo u monaškoj kuhinji. Do tada su monah Varnava i još neki monasi smenjivali, ali je to uvek značilo izostanak s bogosluženja što im je teško padalo.
Iguman je onda predložio Milanu da preuzme posao oko šporeta, i tako je i danas. Svi ustaju u isto vreme. Kuvar u dva sata posle ponoći – u kuhinju, monasi na službu u crkvu koja potraje do pet. Posle se pozabave svojim poslušanjima pa u sedam u trpezariju.
– Iako bi se onima koji u to doba doručkuju kod svojih kuća učinilo da je rano za sarme ili neko varivo, imajte u vidu da su monasi odavno ustali i da su pet sati na nogama – pojašnjava Milan Zlatić, inače rođen u Ivanjici, gde je do pre neku godinu i živela njegova porodica. Otac i majka su ostali, a supruga i deca su se zbog škole preselili u Čačak.
CEO tekst pročitajte OVDE
Izvor: Politika