LEPINJE, KAJMAK I DRUGE ĐAKONIJE

Moj odnos prema hrani menjao se kroz vreme koje je neumitno proticalo. U detinjstvu nisam voleo da jedem, osim koliko sam morao. Naravno, to je i uticalo da u prvi razred krenem nedovoljno uhranjen poput izgladnele dece Biafre sa nepunih dvadeset kila. Posebno nisam voleo gotova jela (sarmu, punjenu papriku, supe, čorbe) kojima sam zalivao cveće na terasi, a ostacima hrane hranio mačku.

Ali, a to ali uvek i kod svakog postoji, voleo sam i ja po nešto – vruć hleb od Ivanovića koji otac petkom donese pre posla, a majka tek kupljen mladi kajmak sa čačanske pijace. Moja majka Nada bila je ekspert za kupovinu belog mrsa, mladog i starog kajmaka, zrelog punomasnog sira, ali i onog mlađeg i mekanijeg za gibanicu. Nije ni čudo da je znala da oceni dobro da li je sir dovoljno slan i zreo ili da li je kajmak uskisao. Kao dete sa sela uz majku je naučila sve tajne sirenja i pravljenja dobrog kajmaka. Kod izbora sira i kajmaka ona je gledala i ocenjivala sve, poput sanitarne inspekcije – prvo da je mladica, ili starija žena, koja prodaje uredna, da su sudovi iz kojih se prodaje mlečna hrana čisti, svaki sir ili kajmak se probao s vrška noža, a tek onda se donosila odluka o izboru. Kupovina se obavljala petkom na čačanskoj pijaci na mestu gde se prodaje beli mrs, ne posle sedam sati, jer kasnije ide ono što ne valja i ostanu preprodavci koji u svojim kofama i čabricama mešaju robu različitog kvaliteta. Pazilo se na merenje i pijačne kantare i obavezno ponovo na kućnoj vagici premeravalo. Vremenom, majka je imala i stalne žene kod kojih je kupovala – u poveću kanticu dva kila starog sira, kilo mladog kajmaka, nešto manje starog i madi sir za gibanicu. Kupovalo se uvek na pijačni dan petkom, retko utorkom, a za praznike i kad dolaze gosti, uzimalo se i više.

Nedeljom je majka pravila male lepinje, slađe od šećera, a ništa lepše kad se kajmak rastopi, a odozgo stave sitni čvarci ili dobro suva pršuta.

Leti, kad se otac vrati sa posla, išli smo na kupanje kod brane na Moravi, a nekad i kod železničkog mosta. Išli smo pored pruge, da bismo pre stigli, pored napuštenog vodotornja i silosa, a onda do Borčeve hale. Kad stignemo na plažu i kad se malo ogladni, na čistu krpu majka izvadi svoje čudesne lepinje sa kajmakom, doda koje parče prave mortadele sa obaveznim belim i zrnom bibera u sredini. Mortadela je u to vreme bila omiljeni suhomesnati proizvod. Dodatak na trpezi je bio zreo paradajz trbušanac, a za nas decu sokovi iz tetrapaka – Olimijsko sunce i Visoko C.

U kući su se jela i druge ukusne stvari za mazanje na ‘leba. Polako, ali sigurno, krajem šezdesetih i početkom sedamdesetih, u mnogim domovima rado su se jele jetrene paštete i kojekakvi naresci Gavrilović i Carnex, kao i Tomi i drugi majonezi. U našoj kući nije se primila nova moda i dugo je ostalo sve po starom. Zimi na trpezi najčešće je bio onaj lepi Ivanovićev hleb i svinjska mast koja se mazala na široke kriške, začinjena alevom slatkom paprikom, sa malo soli i po kojim trunom bibera, a ponekad i sa sitno seckanim belim lukom. To sam uvek rado jeo. U našoj kući dobra svinjska mast je uvek bila na ceni. S jeseni se punila specijalna kanta braon boje isključivo za tu namenu i čuvala ili u podrumu (suterenu kuće) ili u špajzu.

Obavezna poslastica, naročito zimi, bio je džem od šljiva i kajsija koji je majka kuvala u prastarim rebrastim teglama, zatvarala ih celofanom i gumicom, a sa strane je pisalo od čega je. Džemovi su leti brižljivo pripremani, kao i nešto kasnije ajvar, koji se takođe mazao na ‘leba, posebno kad se posti. Pravile su se i palačinke sa džemom i orasima uz belu kafu.

S godinama i kad sam sve više vremena provodio u gradu, na ulici, trgu, ali i na školskim odmorima, jeo sam čuvene lepinje iz Zelengore (pola s kajmakom), ali o njima u nekoj drugoj priči.

Prisećanje budi i mnoge druge uspomene iz đačkih dana, da se ni na jedan izlet, putovanje, eskurziju nije išlo bez meni omiljenih slanih kifli sa pokojim grumenom soli i kima, koje su se kupovale u mlečnom restoranu Pariz. Majka ih je, naravno, mazala kajmakom, a za posebne prilike uz kajmak je išla pršuta, pečenica ili suvi vrat. Gladan ni u školu, ni na put ni u grad – zlatno pravilo iz detinjstva i mladosti.

Autor Dušan Darijević

PressLider